четвртак, 29. октобар 2015.

Сусрети са Светим Силуаном Атонским, 2. део



Манастир светог Пантелејмона је врло велики и његова економија сложена. Поједина одељења имају своје посебне управнике, тзв. - економе. Ови се, услед својих дужности, не могу увек придржавати општег манастирског поретка, и зато у великој манастирској трпезарији постоји посебан сто - "економски", за којим они ручавају - кад ко стигне. Последњих година отац Силуан је био економ и радним даном и он је ручавао за овим столом.
Међу економима налазио се и један монах, отац П., који се својим способностима оштро издвајао од осталих, али некако није био срећне руке. Богата иницијатива оца П. у већини случајева није наилазила на разумевање отаца и његови подухвати су се често завршавали неуспесима. Једном за време заједничке трпезе подвргавани су оштрој критици неки неуспеси једног његовог подухвата. Отац Силуан је био такође присутан, но није учествовао у "суђењу". Тада му се обрати један од економа, отац М., рекавши:
"Ти ћутиш, оче Силуане, значи да си за о. П. Теби није стало до интереса манастира.... Какву је штету нанео манастиру?!"
Отац Силуан ћутећи брзо заврши ручак. Затим је пришао оцу М. који је већ био отишао од стола и рекао му:
"Оче М., откад си у манастиру?"
Тридесет и пет година.
Да ли си чуо да сам ја било када некога осудио? Не, нисам.
Па зашто онда хоћеш да сада осудим оца П.? Отац М. се смутио и са стидом одговорио: Опрости ми. Бог нека ти опрости.

* * * * *

Када је отац Силуан први пут био постављен за економа, усрдно се помолио да му Господ помогне да испуни ово одговорно послушање. После дуге молитве одједном чује у души одговор: "Чувај благодат која ти је дата". Тада је сазнао да је најважније и најдрагоценије - чувати благодат. И зато се, примивши своје ново послушање, неуморно трудио да пребива у непрекидној молитви.
Руководио је са 200 радника. Ујутру би, обилазећи радионице, старијим мајсторима давао нека општа упутства, а затим би се повлачио у своју келију и са плачем се молио за "Божији народ". Свим срцем је жалио раднике. Сваког је сажаљевао.
"Ето, говорио би, Михајло је оставио своју жену и дете у селу и дошао овамо да ради за грош. Мора да му је врло тешко што је тако далеко од своје куће, без своје жене и миле деце... А Никита, тек што се оженио, оставио своју младу и трудну жену и стару мајку... 1Сако им је било тешко кад су морали да се растану од овог још младог човека, вољеног сина и мужа... А Григорије, оставио своје старе родитеље, младу жену и два малишана и ради овде за парче хлеба. И шта ће он овде зарадити...Каква ли их је беда натерала, кад су решили да оставе своје породице, каква туга мора да је у њима... У каквој беди живи сав овај народ!... Ето, Николка је још сасвим млад дечак. Са каквом жалошћу мора да су га пустили његови родитељи тако далеко, међу туђе људе ради бедне зараде. Како мора да је тешко родитељском срцу!... Ах, у каквој беди и патњама живе људи! И сви су као овце расејани и нико се о њима не брине, ни о његовом васпитању, ни о школовању... Науче се тако свакојаким пороцима, подивљају, огрубе..."
Тако је говорио блажени старац и у души туговао због сиромаха. Туговао је, несумњиво, више него они сами, јер је он у њиховом животу видео и оно што они сами нису примећивали услед своје неукости.
Народна пословица вели: "Срце срцу вест саопштава". Старац се молио тајно за "Божији народ", и радници су то осећали и волели га. За време рада никада им није седео на врату, никада их није гонио. Због оваквог човечног поступања са њима, они су са радошћу обављали свој посао, и са већим залагањем него други. Остали економи су "чували интересе манастира". Међутим, свима нам је познато, да се на човека лако заборавља тамо где се чувају "интереси". Истински интерес манастира старац је видео у испуњавању Христових заповести.
"Господ све жали", говорио је старац. И није само говорио, него је и сам, испуњен Христовим Духом, све жалио. Од посматрања околног живота, од сећања на прошлост, од најдубљег личног опита, он је преживљавао страдања свих људи, целог света, и није било краја његовој молитви. Он се молио великом молитвом за сав свет. Заборављајући на себе, он је од жалости за народом желео да страда за њега. За његов мир и спасење био је готов да пролије своју крв. И проливао ју је кроз молитву.
"Молити се за људе, значи проливати властиту крв", говорио је старац.
Ове речи, несумњиво, сведоче о изузетном молитвеном жару и плачу старца.
Једном смо га упитали: "Да ли испуњавање економског послушања, које изискује додир са многим људима, омета монашко безмолвије?" На то нам је старац одговорио:
Шта је безмолвије? Безмолвије је непрестана молитва и пребивање ума у Богу. Отац Јован Кронштатски је стално био окружен људима, али је пребивао у Богу више него многи пустињаци. Ја сам постао економ по послушању, и због благослова игумана било ми је лакше да се молим на овом послушању, него док сам био у Старом Русику, где сам био отишао по својој вољи ради безмолвија... Ако душа воли народ и жали га, молитва не може да се прекида.

*****

Немогуће је не приметити једну изванредну црту старчевог карактера, наиме његов однос према сваком ко друкчије мисли. Он је искрено и дубоко желео да разуме сваког човека у најбољем смислу речи, и да не повреди у њему оно што је за њега свето. Увек је остајао оно што је био. Био је дубоко убеђен да је "спасење у Христовом смирењу". Ради ове смирености он се трудио свом душом да разуме свакога са добре стране. Имао је истанчан осећај да у сваком човеку препозна његово одушевљење, његову способност да воли Христа.
Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:
Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.
Саслушавши га, старац га упита:
Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог? Да, верују.
А да ли поштују Мајку Божију?
Поштују, али имају неправилно учење о Њој.
- Да ли поштују светитеље?
- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?
Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију.
- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.
- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе и па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.

* * * * *

Једном је старац водио разговор са неком студентом, који је посетио Свету Гору, и био много заокупљен проблемом слободе. Као обично, старац је пажљиво слушао излагање свог живахног, симпатичног, али наивног сабеседника. Наравно, под појмом слободе овај младић је подразумевао првенствено политичку слободу и уопште право да се поступа по својим побудама и жељама.
Излажући своја схватања о слободи, старац му је одговорио:
"Ко је онај ко не воли слободу? Сви ми хоћемо слободу, но треба знати у чему се она састоји и како се до ње долази. Да бисмо постали слободни, потребно је, пре свега, "свезати" себе. Што више будеш себе обуздавао, имаћеш већу слободу духа... Потребно је обуздавати страсти у себи, да не би овладале тобом. Затим треба обуздавати себе да не бисмо шкодили своме ближњем... Људи обично траже слободу да би радили "шта хоће". Али, то није слобода, већ власт греха над тобом. Слобода да се чини блуд, неумерено једе, пијанчи, злопамти, да се врше насиља и убиства и томе слично, - то уопште није слобода, јер је, по речима Господа: сваки који чини грех роб је греху. Потребна је велика молитва да бисмо се ослободили тога ропства.
Сматрамо да је истинска слобода у томе да не грешимо, да свим срцем и свом душом волимо Бога и ближњега.
Истинска слобода је - непрестано пребивање у Богу".
И поред тога што је старац говорио веома просто и што су његове мисли по својој дубини далеко превазилазиле моћ схватања младога студента, он је оставио веома дубок и снажан утисак на сабеседника.

* * * * *

Сачували смо неке белешке о једном старчевом разговору са неким монахом, који је вођен у нашем присуству 18/31. марта 1932. године.
Старац је говорио о томе како светоотачко искуство познаје различите врсте и начине борбе са помислима, но да је најбољи начин од свих - не ступати у разговор са њима.
Ум који ступа у беседу са помислима непрестано ће се сусретати са њиховим усложњавањем. Заузет тим разговором, он се одваја од сећања на Бога, што и јесте циљ демона. Ум који је отргнут од сећања на Бога демони лако помуте било на овај или онај начин. Из таквог једног разговора ум никад не изиђе чист...
Стефан Пустињак, који је из своје руке хранио леопарда (Лествица, поука 7, 50), пред своју кончину је по навици ступио у "препирку" са мислима, спорећи се са њима. Због тога се у тренутку смрти обрео у борби са демонима.
Преподобни Марко Трачески је пред смрт почео да пребира у мислима своја добра дела. Због тога је по смрти на путу за небо био задржан у ваздуху један час. А постојала је опасност да се тај "један час" претвори у вечност...
Други оци су били мудрији у духовној борби.
Пролазећи митарства, преподобни Макарије Велики није престајао да скромно мисли о себи. Зли духови су му издалека довикивали да их се ослободио. Међутим, он је одговарао да још није. Тако је одговарао, јер је био научио да ум свој стално држи у аду. Тиме је стварно умакао демонима.
Поучен искуством дуге борбе са демонима, и знајући да је гордост најопаснији и највећи непријатељ човеков, преподобни Пимен Велики се читавог свог живота трудио да стекне смирење. Често би говорио својим ученицима: "Верујте децо, ја ћу бити тамо где је сатана". Па ипак, у дубини своје душе знао је да је Господ благ и милостив, и чврсто се уздао у то да ће га Он спасти.
Овако скромно мислити о себи је најбољи начин да се сачува чистота ума од свих страсних помисли. Међутим, многи подвижници ово не знају и не могу тако да мисле. Због тога очајавају, не знајући да ум држе у аду, и у исто време да се уздају у милост Божију...
Најбоље је не ступати уопште у разговор са помислима, већ свим бићем прионути уз Бога, говорећи: "Господе, ја сам грешан и недостојан Твоје милости, но Ти ме по Свом милосрђу спаси..."
Често душа за само једну помисао сумње у милосрђе Божије ("а ако ми Господ не опрости") много губи... Очајање је горе од свега, оно је хула на Бога. Као да Бог нема моћи да спасе и као да мера наших грехова може бити већа од Божијег милосрђа... Господ је у свој пуноти на Себе узео грехе целога света... Кад мајка све прашта свом неразумном детету, тим пре ће Господ опростити нама, ако се смиримо и покајемо...
Духовна борба умногоме подсећа на рат. И у овој нашој борби потребна је одважност. Духовна, пак, храброст састоји се у чврстом уздању у Божије милосрђе. Павши у грех, или у прелест или скренувши са доброг пута, или чак поклонивши се пред демоном, храбар подвижник не очајава, већ се одмах пуним поуздањем обраћа Богу са покајањем, и тако побеђује непријатеља. Плашљива душа се, напротив, збуњује, очајава и зато пропада...
Када се догоди да неко скрене са доброг пута и падне у прелест, потребно је, пре свега, да се покаје пред својим духовником, све му исповедивши. После овакве исповести дејство прелести ће ослабити, а затим ће душа, мало по мало, и сасвим оздравити.
Многи падају у борби, али је врло мали број таквих који се после пада исправљају.
Многи у почетку добијају благодат, али их је мало који је умеју повратити пошто је изгубе.
Један монах је питао:
- Зашто се преподобни Јован Колов молио да му се поврате страсти?
Старац је одговорио:
- Својим жарким покајањем преподобни Јован Колов убрзо је савладао страсти, али није достигао дар љубави и молитве за сав свет. Када је осетио да га страсти више не узнемиравају, његова молитва је почела да слаби. Зато је молио да му се страсти поврате, да би, борећи се са њима, пребивао у непрестаној жаркој молитви. Међутим, да је он, пошто је победио страсти, задобио и молитву за сав свет, не би имао потребе да тражи да му се искушења врате. Јер, човек не може чисто гледати Бога нити се жарко молити за свет све док се бори са страстима... Ја тако мислим.
Монах је даље питао:
- Зашто је неки старац саветовао преподобном Пимену Великом да допусти да помисао најпре уђе у срце па да се затим бори са њом, док је другом, мање искусном брату, саветовао супротно, тј. да је одмах одбаци?
Старац Силуан је одговорио:
- Судећи по овом савету, неки оци су усвојили тај начин духовне борбе. У почетку су допуштали да помисао уђе у срце, а затим су започињали борбу са њом. Но, ту постоје две могућности: једна, када човек не уме да чува свој ум и допушта да помисао продре у срце, па тек онда започиње борбу са њом. Али ту постоји опасност да се "игра" изгуби. Друга, пак, могућност је да монах допусти да помисао продре у срце, али не по својој немоћи, већ свесно, да би могао да посматра њено деловање. Међутим, и овај начин омета чисто виђење и зато је боље уопште не примати помисао, већ се молити чистим умом. Оном неискусном брату старац је саветовао да одмах одбаци помисао и да никако не ступа у разговор с њом зато што је био слаб и што није могао одолети страсној помисли. И поред старчевог савета, овај брат још није могао да одбацује помисли као што треба, него је по заповести старца тек почињао да се учи тешкој науци борбе са помислима. Преподобни Пимен био је далеко снажнији и искуснији у духовној борби од оног другог брата. Ипак, је боље чувати ум од свих помисли и молити се из све душе, јер ум који се чисто моли бива просвећен од Господа.
- Како се постиже чистота ума? упитао је монах.
- Свети оци су нам оставили у наслеђе учење о умносрдачној молитви. Помоћу ње се чува ум. Ја не видим неки други пут који би пружао могућност да се испуњавају заповести Божије.

из књиге "Старац Силуан", архимандрита Софронија