среда, 14. октобар 2015.

О подвижништву, 2. део

Дионисијат (фото: orthphoto)



Манастир Дионисијат снажно нас је привлачио због своје подвижничке, монашке литургијске и оснивачке традиције на Атосу. Ту везаност нисмо осећали само због присуства многопоштованог, мудрог игумана и нашег саветника старца Гаврила, нити само због ученог писца, аутора бројних научних радова, старца Теоклита Дионисијатског, него превасходно због побожног старца Лазара.
Сваки пут кад бисмо у келији оца Лазара потражили душевну подршку, излазили смо отуда преиспуњени духовним плодовима, као да смо сакупљали духовну лозу монашког опита.
Свети игуман Гаврило дао нам је следеће, сажете биографске податке који одражавају живот и подвиге овог великог подвижника и киновите, Лазара:
"Старац Лазар Дионисијатски дошао је из Меливије у Агиа Лариси. Рођен 1892, на Атос је дошао 1916. а упокојио се 28. децембра 1974. године.
Читавих тридесет година служио је као манастирски болничар, затим 10 година као типикар (монах који мотри на тачност вршења службе) и, најзад, тридесет година као проистаменос (надзорник манастирских послова). Пре него што се замонашио завршио је средњу школу и радио као секретар у Мировном суду у Дотиону у Агиа Лариси. Кад му је било двадесет година иселио се у Америку, а одатле је, у двадесет четвртој години, дошао на Свету Гору и 1917. био пострижен за монаха.
Био је крајње побожан и частан и ватрено је ревновао на киновијском облику монаштва. Усрдно се подвизавајући у тајинственом животу, он се, уз манастирски благослов, причешћивао сваке недеље. У Нифоновој каливији, која се налази изнад манастира, обитавао је три године, придржавајући се најстрожег поста и уздржања. То доказује и податак да је у време Велике четрдесетнице (Великог Поста), током свих тих година, до 1965, потпуно постио понедељком, уторком и средом, док се не би причестио на Литургији пређеосвећених дарова. Након што би са оцима био на ручку који је следио после ове Литургије, до суботе не би ништа јео.
Док је служио у болници, није бринуо само о телу него и о души, тако да је са братском љубављу духовно припремао оне који су одлазили Господу.
На дан Рождества Христовог доживео је срчани удар и након тога је живео још три дана. Примио је последње помазање и сваког дана се причешћивао, док на крају није пао у кому. Убрзо након тога, у подне, упокојио се у Господу. Читаво братство га је ожалило, а живо сећање на њега сачувало се међу њима све до данашњег дана.

***

Свети Никодим Агиорит није само поучавао него је и у животу упражњавао пост, лишавање и блажено сиромаштво, који чине лепоту монашког живота. Тако је учио и тако је делао, због чега је велики у Царству Небеском. Ево шта о њему кажу биографи:
"Љубав према безмолвију одвела га је у пустињу, где је купио каливију на супротној страни од Светог Василија. Од нас је добијао хлеб, а затим настављао са безмолвијем. Што се тиче остале хране, некад је јео барен пиринач, некад воду и мед, а углавном маслине и наквашен боб."

***

У скиту манастира Кутлумуш сада постоји једна полусрушена каливија, посвећена Светом Јоаникију. Овде је у старини живела заједница коју су чинили шесторица отаца и један веома строг старац. Каливија је имала само двоја врата и једну црквицу. Ниједан од отаца није имао своју келију. Сви су током ноћи одмарали "своја намучена тела" тако што би се наслонили на стасидије у цркви. Таква је била њихова прекаљеност и победа над сном! Такви су били ови чудесни борци!

***

Још увек је жив старац А. Кавсокаливијски, којег смо сусрели више пута. У прошлим временима, оци нису користили животиње да би преносили товаре. Све су носили на својим леђима, чак и ако су се успињали најстрмијим стазама које воде до скитова. Једне ноћи је старац А., уз помоћ Пресвете Богородице, од пристаништа до њихових станова на својим леђима пренео тону грожђа. Преносио га је све до јутра. Други пут је пренео пет стотина врећа песка за грађевинске радове.
Четрдесет два пута успео се на сам врх Атоса, било да би помогао у изградњи Преображењске цркве, било да би учествовао у свеноћном бдењу које се овде служи сваког 6. августа.
На његове руке често су долазиле птице које је хранио у свом врту, препуном цвећа и кринова.

***

Незаборавни старац А. из Велике Лавре је пуних седамнаест година свакодневно служио Литургију. Услед многих метанија, на његовим коленима створили су се жуљеви. Предвидео је своју смрт, иако никада није боловао. Последњи пут је благословио часну трпезу, опростио се са оцима и браћом и упокојио се у Господу.

***

Незаборавни старац X. из скита Свете Ане казивао нам је следеће:
"Наши оци носе дроњке и на ноге обувају опанке. Многи од тих свештеника на свету недељу служе Литургију стојећи босоноги на мермерном поду. Видиш човека који стоји усправно, чије су очи испуњене сузама радосницама. Будући да је узвишеног духа, он не осећа ту страшну хладноћу. Кад се заврши бдење, на стасидијама видиш сузе наших отаца..."

***

Ни старац Варлаам из манастира Ксенофонта, којем је било преко сто година, никада није загревао своју келију, чак ни током дугих зимских периода.
Свакога дана је током молитве по осамсто пута падао на колена.
Као постеља служио му је само један ћилим. Никада није видео свој лик у огледалу. Кад га је једном неко фотографисао са штапом у руци он је, видевши фотографију, упитао: "Ко је овај што држи мој штап?"

***

Шта да кажемо и исприповедамо о подвижнику Хрисогону, посебно у погледу његовог подвижништва и поста којима је умртвљивао страсти? Овај благословени човек, који је живео у келији за раднике при манастиру Кутлумуш, посвећеном Светим Апостолима, свакодневно се хранио искључиво хлебом или двопеком потопљеним у воду са нешто мало шећера. Одећа му је била похабана, а као постељу користио је вреће. Отворио би прорез на пет-шест таквих врећа и тако проводио читаву зиму, непосредно уз ватру. Био је то веома прост и тих монах.

***

Сличан по сиромаштву, подвижништву и безбрижности био је и један подвижник из Вигле којем не знамо име. Живео је као птице небеске које не сеју нити жању ни сабирају у житнице, па ипак Отац Небески храни их (в. Мт 6,26). Живео је у великој оскудици, у каливијици без капеле. Током вечерњих служби одлазио је код разних отаца, носећи упаљено кандило. Тек кад би му понестало уља, одлазио би до румунског скита који припада Великој Лаври. Чим би оци спазили да је његово кандило празно, одмах би разумели и он није морао ништа да каже. Напунили би га уљем и дали му милостињу. У својој каливији живео је као бестелесан. Након божанствене Литургије, стидљиво би узео малу количину хране, а затим се журно удаљио, тихујући и молећи се.

***

Само једном сам, заједно са мојим поштованим и незаборавним старцем, посетио оца Авимелеха, чији се кротки и молчаљиви лик живо урезао у моје сећање. Имао је преко стотину година: био је савременик Светог Нектарија и саподвижник старца Јосифа Спилеота. Његова испосница налазила се у пустињи Светог Василија, изнад Катунакије, у Малом скиту Свете Ане, у једној пећини која се сада користи као хладњак. Тражио је да ништа не носи име по њему јер није поштовао самога себе. Ради своје духовне користи посетио је неколико манастира у Константинопољу, на Понту, у Јерусалиму и на грчком копну. Ако би га неко упитао: "Шта радите, оче", он би одговорио: "Стражимо", мислећи при том на своје дуготрајно трезвеноумно делање.

***