уторак, 13. октобар 2015.

О подвижништву, 1. део



Наш преподобни и богоносни отац Петар Атонски, први исихаста на Светој Гори, живео је у пећини која се налази на јужном делу атонског полуострва. Тамо је водио уистину ангелски, небески живот. Неодевен и бос, борио се са многим и разноликим демонским искушењима и педесет три године хранио се искључиво хлебом небеским.

***

Преподобни Герондије, утемељитељ скита Свете Ане, служио је као проигуман манастира Вулевтириона. Најпре је живео у пећинама поред мора. Због опасности од гусарских напада, касније се преселио на високе, оштре атонске гребене, где се до дана данашњег налази капела посвећена Светом Пантелејмону. У близини су обитавали многобројни подвижници, који су боравили у безводним каливијама и живели у потпуном нестјажанију, молитви и безбрижности (тј. ослобођености од световних брига).
Да би утешио своју браћу, преподобни Герондије се молио (за воду), и на месту где се подвизавао појавило се мало свете воде.
Његови наследници сабрали су воду са овог светог извора, јер је он туговао због баштице којој је вода била неопходна. Према казивању отаца, то није било по вољи Пресветој Богородици и извор је пресушио, иако се нешто ниже од места овог првобитног извора појавио други. Пресвета Богородица је желела да подвижници буду ослобођени овоземаљских брига и да се у потпуности посвете молитви, а не узгајању баште.

***

Свети Герасим Новојављени, "који се подвизавао на Атосу", читавих пет година живео је као подвижник у околини Капсале. Хранио се једино бареним тиквама, без уља, а затим се преселио у Омалу, на острву Кефалонија, где је боравио у једној испосници и саградио свети манастир.
Током периода свог боравка на Светој Гори, стекао је велико духовно искуство, упознао свете и врлинске људе, употпунио свој монашки и подвижнички опит и, посредством поста и непрестане молитве, постао сасуд благодати Божије. Због тога су га се плашили нечисти духови и он их је изгонио. Назвали су га "Капсалис", према пустој околини Капсале, где се подвизавао. Због тога су демони запомагали: "Капсалис, ти си нас спалио!"

***

Током једне веома хладне зиме, када је падао густ снег, наш преподобни и богоносни отац Акакије Кавсокаливит запалио је ватру да би се загрејао. Међутим, како се приближавао ватри, осећао је све већу студен. Тада је схватио да превелика хладноћа коју осећа поред ватре није природна и да потиче од демонског утицаја. Одмах је угасио ватру, изашао из пећине у којој је обитавао и наг се бацио у снег. Истог часа осетио је задивљујућу силу, као да се налази под млазом топле воде а не у снегу!
Били смо задивљени и зачуђени сваки пут кад бисмо посетили пећину овог преподобног оца и угледали његову постељу која се сачувала све до данас. Начињена је од дебелих, необрађених грана прикованих тако да су између њих остали широки размаци. Било је немогуће да на њима неко отпочине.

***

Свети Сава Агиорит, који се подвизавао и посветио на острву Калимносу, био је привржен аскези и страдању. Храну припремљену на уљу јео је само суботом и недељом. Свакодневно се молио пуних девет часова. Када би спавао, лежао је на дасци, али би најчешће читаву ноћ провео у молитви. Исповедао је народ Божији као пастир добри који живот свој полаже за овце (Јн 10, 11). Осим тога, поседовао је и дар прозорљивости.
Напустио је Свету Гору и отишао на Егину у намери да постане послушник Светог Нектарија Егинског, чудотворца. Свети Нектарије му је поклонио свештеничке одежде које је носио само у дане празника. Управо је Свети Сава служио опело Светом Нектарију.

***

Духовник и исповедник мог незаборавног старца био је јеромонах Христофор, пустињак из Каруље. Подвизавао се у једној каливији која је подсећала на орловско гнездо. Имала је лимени кров и била окружена стрмим, голим стенама које су ишчезавале у Егејском мору. Свуда унаоколо владала је бесконачна, непомућена тишина. Нарушавали су је једино слатки, радосно-тужни усклици дивљих птица. Место без икакве утехе. Кактуси и дивљи бадеми, разбацани ту и тамо, незнатно су озелењавали ово голо, безводно место. У овом пустом, херојском окружењу, не можемо да сакријемо чуђење кад помислимо да је на овим стеновитим, неприступачним клисурама живео хроми богаљ, духовни отац Христофор. Као борац и планинар, он се на једној нози верао уз уистину застрашујућу Каруљу!

***
Мој незаборавни старац често ми је приповедао да су древни оци, како из пустиња тако и из манастира, обично путовали морем веслајући читавим путем до Дафнија и назад. Будући да је ово одузимало много времена, са собом су носили књиге и тамјан како би могли да служе вечерњу. Тако би, док су веслали, појали или се молили на бројаницама.

***

У пустињи Светог Василија, недалеко од Керасије, живео је један тврди дијамант подвижништва по имену старац Теофилакт. Имао је и двојицу послушника. Често се повлачио у једну пећину ради свеноћног бдења. Једном се догодило да је пао велики снег (висине око једног метра) и прекрио све унаоколо. Када је свануло, послушници су почели свуда да га траже. Након што су више сати трагали за њим, у даљини су угледали неку црну сенку. Кад су се приближили, схватили су да је то њихов старац. Дошла им је помисао да се он можда смрзао и умро. Међутим, чим су га дотакли, он се покренуо. На своје чуђење, увидели су да је жив. Осим тога, његово тело било је топло као да је обузето пламеном. И заиста, сав снег који се налазио око њега био је отопљен.
Други пут се догодило да су овог истог светог подвижника шчепали демони и однели га у пустињу Светог Василија у Каруљи.

***

Један старац је казивао: "Данас покушавамо да уз мало труда постанемо светитељи... Данас се удаљујемо од Предања. Не гледамо на оне који су на врху нити како се догодило да буду први у трци. Напротив, гледамо само на оне који су стигли последњи."

***

Чудесни исихаста Варнава није имао чак ни собу нити било какву личну имовину. Користио је један угао архондарика[1] да би се одморио. О њему ми је казивао незаборавни пустињак, старац Дамаскин.

из књиге архимандрита Јоаникија "Светогорски старечник"