субота, 19. септембар 2015.

Доживљаји благодати божије, Архм. Георгије (Капсанис) проигуман Григоријата

фото: www.pemptousia.gr


Увод


Да би се човек борио против сопственог зла, против себичности, али и против телесних жеља и злобе, мора да окуси Благодат Божију, да се наслађује слашћу Духа Светога. А управо спознаја Христа је оно што Хришћанина одржава у својој борби да постане угодан Богу.
Могуће је, међутим, уколико не пазимо, да нас наша слабост или сам ђаво толико понесу да нас одведу на погрешне путеве, у мутне воде.
Наше учешће у животу Православне Цркве, једине истините вере у Богочовека Христа, односно од срца прихватање и примање у загрљај њених Светих Предања и свакодневне праксе, представља безбедан пут да ћемо видети лик њеног Женика, обезбеђује нам наду у вечни живот, да окусимо већ сада истиниту, вечну Божију мудрост.
„Окусите и видите да је Господ непорочан“, уз сва она ограничења и све претпоставке које познаје наша Црква, која је рађала, рађа и рађаће Светитеље, у заједници са Богом, са спознајом вечнога живота.
Одговор апостола Филипа, дат још увек сумњичавом пријатељу, Натанаилу, нуди и Православна Црква онима који оспоравају изворност доживљеног искуства: „Дођи и види“.
Дођи, постани живи члан Цркве у послушности Христу и постани ученик Христов, потисни у себи дух самољубља, избори се против тежњи ка преварама и тада ћеш видети, бићеш радостан, научићеш. Окусићеш истинитост личне спознаје коју Бог, Својом бесконачном љубављу, даје онима који Га траже искрено, из душе.

Фебруар 1997











ИСТИНИТЕ И ПРИВИДНЕ СПОЗНАЈЕ
 БЛАГОДАТИ БОЖИЈЕ


Циљ нашег живота је, као што знамо, наше сједињење са Богом. Као што каже Свето Писмо, човек је створен према лику и подобију Божијем, да буде сличан Богу, односно да би се сјединио са Њим. Подобије човеково са Богом свети Оци називају обожење (θέωσι). Видите ли колико је узвишена сврха човековог живота? Да постане не само бољи, часнији, праведнији, племенитији, већ и бог по благодати. Која још разлика постоји између Господа Бога и узвишених људи? Створитељ наш је Бог по природи, по Својој природи, док ми постајемо узвишени по благодати Божијој. Дакле, док према својој природи остајемо људи, уз помоћ Његове благодати се обожујемо.
Када се човек сједини са Богом по благодати Његовој, стиче Божанско искуство, осећа Бога. Како би иначе било могуће да се сједини с Богом а да не осећа Његову благодат?
Првостворени у Рају су, пре пада, разговарали  са  Богом  осећајући божанску благодат. Бог је створио човека да буде свештеник, пророк и цар. Свештеник, да прихвата постојање своје и света око себе као дарове Божије и да та постојања стално дарује Богу благодарећи Му и хвалећи Га. Пророк, да препознаје Божије тајне. Пророци су у Старом Завету били они који су видели и говорили другима у Божије име о тајнама и намерама Божијим. Цар, да влада световним делањем и собом самим. Да природу користи не као насилник, већ као племенити господар. Да дела не злоупотребљава, већ да их благодарно користи. Човек данас не користи природу разумно, већ се понаша себично и неразумно, што за последицу има уништење природне околине а, самим тим, и уништење самог човека.
Кад човек не би грешио и не би своје самољубље   претпостављао љубави према Богу и послушности Њему, не би се удаљио од Бога, постао би цар, свештеник и пророк. Господ Бог, међутим, жали свој плод и жели да човека поново доведе у такво стање да може поново да постане истински свештеник, пророк и цар. Да може поново да прима божанско искуство и да се сједињује са Њим. Због тога у Старом Завету видимо како Бог полако припрема избављење људског рода доласком Свог Јединородног Сина. Тако некима, само праведним људима у Старом Завету, даје дарове попут оних које је имао човек пре свог пада, као што је пророчки дар. Постоје људи у Старом Завету, као што су пророк Илија, пророк Исаија, пророк Мојсије, који су добили пророчки дар, пророчку благодат и видели славу Божију. Међутим, тај дар није био општи за све, нити је био за читаво трајање њиховог живота, већ је био делимичан дар који им је Бог дао за одређене сврхе и за поједине   случајеве.   Сваком   том приликом, дакле, Бог је хтео да ти праведни људи огласе Христов долазак на свет и објаве Његове намере, давао им је могућност да стекну неке спознаје и откривења.
Међутим,   пророк   Јоил   је прорекао да ће доћи доба када ће Бог дати благодат Светога Духа не само неким људима и не само за ограничене сврхе, већ читавом народу. Погледајмо шта каже пророчанство пророка Јоила: Из свог Духа дајем тело, дајем Дух свој сваком човеку, и синовима мојим и кћерима мојим, и старцима мојим (који снове сањају), и младима мојим (који призоре виде) (Јоил 2, 27). Тада ће видети мој народ духовне призоре, видеће Божије тајне. Ово давање Духа Светога догодило се на дан Педесетнице. Тада је благодат Светога Духа дата читавој Цркви. Ова благодат није била дата свима у време Старога Завета, јер се Христос још увек није оваплотио. Понор који је делио људе од Бога био је још увек непремошћен. Требало је да се установи заједница људи са Богом па да Бог да благодат Светога Духа читавом народу. То поновно уједињење, поновни савез је остварио Спаситељ наш Исус Христос Својим очовечењем.
Први савез који је учинио Бог са човеком у Рају није био ипостасни, па се зато и распао. Ово друго сједињење је ипостасно, односно лично. У суштини, ипостаси - лик Христов је сједињен непомућено, непоколебљиво, за навек, људска природа са божанском. Ма колико људи грешили, људска природа се не може више одвојити од Бога, дакле она је у Исусу Христу, Богочовеку, вечно   сједињена   са   божанском природом.
Да би могао човек примити Духа Светога, да постане свештеник, владар и пророк, да спозна тајне Божије и да осећа Бога, мора да постане део Тела Христовог, Цркве. Исус Христос је једини, истинити, савршен свештеник, владар и пророк. Оно што је требало да учине Адам и Ева, због чега су и били створени, а у томе нису успели због пада и самољубља, учинио је Христос. Сада сви ми, тако сједињени са Христом, можемо да се укључимо у три службе Христове - царску, пророчку и  свештеничку.  Сада  треба да појаснимо да светим крштењем и миропомазањем  хришћанин  прима опште свештенство, а не појединачно, које се стиче рукоположењем и путем којим свештена лица Цркве примају благодат да обављају свештеничку дужност у Цркви и да буду пастири световном стаду, лаицима.
Припадник световног стада, опет није само не-свештено лице (онај ко није посвећен), већ онај који је светим крштењем и миро-помазањем примио службу да буде припадник народа Божијег и Тела Христовог и да учествује у трима достојанствима, службама Христовим. Штавише, што је хришћанин разумнији, свеснији, делатнији припадник народа Божијег и Тела Христовог, утолико пот-пуније учествује у владарској, пророчој и свештеничкој служби Христовој и добија толико узвишенију спознају и осећање благодати Његове, као што и видимо у житијима Светитеља наше вере.


ОБЛИЦИ ИСКУСТВА БЛАГОДАТИ БОЖИЈЕ

Које су спознаје благодати које може да добије хришћанин, при чему вера и хришћански живот нису нешто наменски промишљено и спољашње, већ истинито, духовно осећање Бога, заједница са Богом, блискост Бога, у чему учествује читав човек?
То је, као прво, унутрашње осећање да, помоћу своје вере у Бога, налази истински смисао свога живота. Осећа да је његова вера у Христа она која га изнутра смирује, која његовом животу даје смисао и усмерење, и која представља једну јарку светлост која га обасјава. Рађањем таквог унутрашњег осећања, са хришћанском вером у себи, почела је да живи и благодат Божија. Бог, дакле, није нешто спољашње.
Другу спознају благодати Божије добија човек када у свом срцу чује Божије позивање да се покаје, (μετανοήση) промени, због својих мрачних и грешних дела, да се врати хришћанском животу, да се исповеди, да ступи на Божији пут. Тај глас Божији, који чује унутар себе, је први доживљај благодати Божије. Толике године док је живео далеко од Бога, ништа није разумевао.
Почиње да се каје и исповеда се духовнику први пут у своме животу. Након исповести осећа дубоки мир и радост коју још никада у свом животу није осетио. И онда каже: Растеретио сам се. То растерећење је присутност божанске благодати у једној души која се покајала и коју Бог жели да утеши.
Сузе које има покајани хришћанин, када се моли и од Бога тражи опроштај грехова, или када се исповеда, су сузе покајања. Те   сузе су веома растерећујуће. Доносе обиље мира човековој души. И тада човек осећа да су оне дар и спознаја божанске благодати.
Што се дубље каје, што даље иде у љубави према Богу и моли се божанском љубављу, те сузе покајања све више постају сузе радости, сузе божанске љубави. Те сузе, које су више од покајничких суза, представљају један виши степен присутности и благодати Божије.
Приступамо да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом покајани, исповеђени, кроз пост и духовну припрему. После Божанске Заједнице (причешћа) шта осећамо? Дубоки мир у души, духовну радост. И то је присутност и благодат Божија.
Други пут опет, током молитве или Божије службе, Свете Литургије, осећамо неизрециву радост. И то је присутност благодати Божије и спознаја Бога.
Постоје, међутим и друге више спознаје Бога. Виша спознаја Бога је виђење нетварне светлости. Ту су светлост видели ученици Господњи на Гори Преображења. Видели су Христа како сав светли као сунце, обасјан небеском и божанском светлошћу, која није  била  материјална,  створена светлост, као што је сунце и друге створене светлости.  Била је то нематеријална,  нетварна  светлост, односно Светлост Божија, светлост Свете Тројице.
Они који се до краја чисте од својих страсти и греха и моле се истинском и чистом молитвом, досежу ову велику спознају, да виде Божију Светлост за овога живота. То је Светлост која ће сијати у вечном животу. И не само да они њу сада виде, већ сада њих виде унутра у тој Светлости.  Та   Светлост  обавија Светитеље. Ми је не видимо, али они чисти у срцу и свети је виде. Ореол који се приказује око ликова Светитеља је Светлост Свете Тројице која га је упалила и посветила.
У  житију  Василија   Великог читамо да су Василија Великог, док се молио у својој келији, видели како сав блиста од нетварне светлости која га је обасјавала.  Исто то налазимо у житијима многих Светих.
Дакле свако мора да заслужи да види нетварну Светлост, јер то представља највишу спознају Бога која није дата свима, већ само веома малом броју оних који су начинили помак у свом духовном животу. Према авви Исааку, у сваком покољењу једва да један човек доживи да види нетварну Светлост   (Беседа   32).   Постоје, међутим, и данас свети хришћани који успевају да имају ову јединствену спознају Бога. Наравно, треба рећи да не значи да свако ко види неку светлост - види управо  нетварну Светлост.  Ђаво обмањује људе показујући им друге светлости, демонске или психолошке, да би они поверовали да је то нетварна Светлост, али она то није. Због тога сваки хришћанин који види нешто, или чује неки глас, или доживи неку спознају, не треба да то прихвата као да је од Бога, јер га можда ђаво обмањује. Треба то да исповеди свом духовнику, па ће му он рећи да ли је од Бога или се ради о прелести која долази од демона. Код овог питања потребно је много опреза.


ПРЕТПОСТАВКЕ ИСТИНИТЕ СПОЗНАЈЕ БОЖИЈЕ БЛАГОДАТИ

Сада ћемо истражити претпоставке које нам потврђују да су различите спознаје које доживљавамо истините а не лажне.
Прва је претпоставка да смо људи покајања. Ако се не кајемо због својих грехова и не очишћујемо се од својих страсти, не можемо видети Бога. Као што наш Господ говори блаженима: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Блажени су они који су чисти у срцу, јер ће они видети Бога. Што се човек више очишћује од својих страсти, што се више каје и враћа Богу, утолико ће моћи боље да осети и види Бога.
Да треба стремити да се дође до спознаје Бога вештачким (механичким) начинима и средствима, као што је случај у сектама (хиндуизам и јога), представља лаж. Такве спознаје нису од Бога. То су доживљаји изазвани психолошким средствима.
Свети Оци нам говоре: Дај крв и прими дух. Зато, ако не даш крв од срца, кроз покајање, молитву, пост, одрицање, нећеш моћи примити благодат Светога Духа.
Истинске духовне спознаје се дају онима који, из скромности, не траже духовне спознаје, виђења, већ траже од Бога покајање и спасење. Онима који су смирени и кажу: Боже мој, ја нисам достојан спознаја, нисам достојан духовних дарова, нисам достојан примања Твоје благодати нити божанског и небеског благослова, као ни духовних уживања. Онима, међутим, који са гордошћу траже од Бога да им да спознаје, неће дати истинске и изворне спознаје. Напротив, ту прилику ће искористити ђаво који ће им дати обмањивачке и ђаволске спознаје, управо због те њихове гордости. Други услов је, дакле, смиреност.
Трећи услов да бисмо добили истинске духовне спознаје је да будемо део Цркве. Не споља, изван Цркве, јер ће нас, изван Цркве, ђаво завести. Чим се овца одвоји од стада, растргнуће је вук. У стаду је сигурност. Хришћанин унутар Цркве је безбедан. Чим изађе из Цркве, изложен је обманама сопственим, других људи и демона. Имамо примере многих људи који су, немајући послушност према Цркви и свом духовнику, доспели у велике прелести. А мислили су да виде Бога или да их посећује Бог, док су у стварности спознаје које су имали биле демонске и погубне за њих.
Затим, много помаже ако имамо чисту и срдачну молитву. Истина је да, у тренутку молитве, Бог даје више духовне спознаје човеку, због тога што они који се моле са чежњом, усрдношћу, смиреношћу, добијају дарове Светога Духа и живи осећај Божије благодати.
Као што знате, постоји једна молитва коју говоримо на Светој Гори, коју можда и ви говорите: Господе Исусе Христе, помилуј мене грешнога. Ова молитва, коју одликује умна предаја, срдачност и непрекидност, када се говори са понизношћу, скрушеношћу и истрајношћу, уноси постепено у човеково срце осећај живог присуства Божије благодати.


ЛАЖНЕ СПОЗНАЈЕ БОЖИЈЕ БЛАГОДАТИ

Лажне спознаје Бога имају људи који сматрају да сами, сопственим снагама, у сектама, удружењима, верским окупљањима, изван Цркве, могу да добију благодат Светога Духа. Окупивши се тако, један од њих, неки нови пророк постаје вођа, а ти људи мисле да примају посету и благодат Божију.
Десило се да сам се нашао на једном скупу Пентикосталаца у Америци 1966. године, док сам тамо боравио. Њихова је црква била као једна школска учионица. Прво су на једном инструменту почели да свирају неку музику благог и питомог звука, која је постепено постајала снажнија, заглушујућа и еуфорична, како би изазвала узбуђење. Завршила се музика и кренуо је проповедник. И он је кренуо тихо, а затим, постепено, дошао до гласног викања. На крају је и он створио некакво стање узбуђења. И онда, пошто су сви ти људи узајамним подстрекивањем дошли до хистерије, кренули су да вичу, да подижу руке и машу њима, да испуштају неразговетне крике. Тада сам схватио да тамо није присутан Дух Божији, који је дух мира а не неспокоја и узнемирености. Дух Божији не долази помоћу вештачких и психолошких представа. Деца која су, нажалост, била тамо заједно са својим родитељима, тек ће осетити последице те групне нервозе.
Неки младић, који је постао монах на Светој Гори, пре доласка у манастир прошао је кроз хиндуистичку јогу (треба знати да у Грчкој постоји око 500 хиндуистичких секти), објаснио ми је до  каквих су спознаја тамо покушавали да дођу. Када су хтели да виде светлост, трљали су очи све док не угледају неке искрице. Када су, опет, хтели да чују неуобичајене звуке, притискали су своје уши неколико пута све док се не створе звуци.
Сличне психолошке доживљаје изазване вештачким средствима неки јеретици приписују Светоме Духу.
Међутим, доживљаји на јеретичким скуповима нису само психолошки. Некада су они и демонски. Ђаво искоришћава многе људе који траже такве доживљаје дајући им различите знакове, који нису од Бога, већ су његови, ђаволски. Они не могу да схвате да су жртве ђавола. Мисле да су то знакови небески и од Светога Духа. Уз то им ђаво даје и неку пророчку способност, као што даје и медијумима. Али Господ нас је упозорио: Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса (Матеј 24, 24). И не само да ће чинити чуда, већ ће показати велика чуда и чудовишне, застрашујуће знаке. Као и Антихрист, када дође, неће чинити лоше ствари. Чиниће доброчинства, исцељивање болесних и друга зачуђујућа дела, само да обмане људе, ако је могуће и изабране, да ови поверују у њега као у њиховог спаситеља и да га следе.
Због тога треба да пазимо. Ако неко даје неке знакове и пророкује, не значи увек да је од Бога. Као што, поново, Господ вели: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Матеј 7, 22-23).
Упознао сам младе који су били увучени у окултне и пентикосталне секте и који су ми, након свог повратка у цркву, поверили да су различити доживљаји које су имали, док су припадали тим сектама, били демонски. Један бивши припадник пентикосталне секте је, на пример, рекао да је он, на окупљањима секте, док је неки пророк пророковао, осећао демонски неспокој и да, док је покушавао  да изговори молитву Господе Исусе Христе, помилуј мене грешнога, долазила му је способност говорења страних језика која га је гушила онемогућујући му да изговори ову молитву.
Будући да се ђаво прерушава у ангелску светлост, треба да будемо веома опрезни код таквих доживљаја. Алостол Јован нас саветује: Љубљени, не верујте свакоме духу (1. Јован 4,1). Нису сви духови од Бога. Према апостолу Павлу, без дара човек не може разликовати духове (1. Кор. 12,10) не може видети да ли су они од Бога или су од ђавола. Тај дар имају духовници Цркве. Због тога, када имамо такав проблем, требамо се обратити свом духовнику који ће разликовати порекло сваког доживљаја.
Чак и монаси могу бити преварени, прелашћени. Имамо случајева на Светој Гори где су такви доживљаји одвели монахе у заблуду. Указа се тако нпр. неком монаху један анђео, али то је био ђаво, и рече му: Хајде горе, на врх Атоса, да ти покажем велика чуда. Одведе га тамо, и не би прошло много, бацио би га са литице да овај није затражио помоћ Божију. Он је начинио грешку што је поверовао привиђењу да је оно виђење од Бога, када није требало. Зато монаси знају, да када имају неко виђење, треба то да кажу свом старцу и он ће им рећи да ли је то од Бога или од демона. А где има још и гордости, обмана је веома могућа.


О ПЕНТИКОСТАЛЦИМА

Спознаје Пентикосталаца нису од Бога. Због тога, не само да им не помажу да уђу у Цркву, већ их одвлаче од Цркве. Само ђаво може имати корист од одвраћања људи од Цркве.
Само њихово распарчавање на много јереси, секти и удружења представља доказ да они  нису истинита Црква Божија. На хиљаде секти подржава Протестантизам. Једну од протестантских секти представљају и Пентикосталци. Само у САД-у постоји 39 врста Пентикосталаца. Многе од пентикосталних секти немају никаквих међусобних веза. Изнећу вам називе неколико пентикосталних удружења: Сабор Цркве Божије, на гори, Отелотворени сабор Цркве Божије, Театар Гар, Будно мисионарство, Црква Мајке Хорн, Црква Мајке Робертсон, Исус и будно мисионарство, Остатак Цркве Божије“, У топлини крштена Црква Божија свете Америке, Црква Мојера Кук, Народно духовно давидовско јединство храма Цркве Божије, Црква квадратног јевађеља.
Да у овим удружењима има Духа Божијега, постојало би јединство, постојала би само једна Црква, а не толике различите и супротстављене групе.
Одређене појаве, опет, које се  виђају на њиховим скуповима, као што је то што дрхте, падају на земљу као мртви, испуштају неразговетне крике, неспојиве су са миром Духа Божијег. Сличне феномене срећемо код идолопоклоничких религија. Постоје такође и велике сличности са спиритистичким феноменима.
Они још увек негују дух гордости верујући да Црква током ових две хиљаде година постојања греши, док су они 1900. године пронашли истину. Први који је основао удружење Пентикосталаца то је један Американац.  Први пентикосталац у Грчкој, Михаил Јунас, изјавио је: После толико векова, у држави Грчкој поново су отворена врата за Божије посете, као у дан Педесетнице. Од тога дана је почела Христова посета Грчкој, као у дан Педесетнице! Толике се године није појављивао! Видите   ли   то   сатанско самољубље и гордост?
Шта се сада догађа са толико жељеним даром говорења страних језика? У Новом Завету се заиста помиње дар језика. Свети Апостоли у дан Педесетнице говорили су језицима народа који су долазили на поклоњење у Јерусалим, да би им проповедали Јеванђеље. Дар језика је дар који је Бог дао Апостолима из једног посебног разлога: да нехришћане преобрате у хришћанску веру. Свети Апостоли, када су говорили стране језике, нису испуштали неразговетне крике, као ђавоимани. Говорили су стране језике, не било које, већ језике оних који су били тамо, у Јерусалиму, а нису познавали јеврејски језик, како би и они могли да чују о узвишености Божијој и да у њу поверују. Према томе, неразговетни крици немају никакве везе са даром језика, на који се Пентикосталци позивају.


ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, МЕСТО ИСТИНИТОГ ИСКУСТВА БЛАГОДАТИ БОЖИЈЕ

Црква Педесетнице, силаска Светога Духа, јесте наша Православна Црква. А зашто је то тако? Зато што је она Црква оваплоћења и очовечења Христовог, Његове смрти на крсту, Његовог Васкрсења и силаска Светога Духа. Када из читавог дела Христовог издвојимо само један знак, преувеличамо га и погрешно тумачимо, то постаје застрањивање и јерес. Само Црква која прихвата и живи кроз целокупно Христово дело, укључујући и силазак Светога Духа, истинска је Црква силаска Светога Духа. Да ли без Распећа има Васкрсења? Ако се човек не разапне кроз пост, молитву, покајање, понизност, подвиг, може ли видети Бога? Крст претходи животу Христовом и животу хришћанина, а следи Васкрсење и силазак Светога Духа. А они хоће Васкрсење и духовне дарове а да се не разапну кроз покајање, одрицање, пост, послушност Цркви. Због тога они не представљају Цркву Педесетнице.
На свакој светој Литургији у нашој Цркви  имамо  Педесетницу,  имамо силазак Светога Духа. Како хлеб и вино постају Христово Тело и Крв? Зар то не постају силаском Светога Духа? Ето Педесетнице! Свака Часна Трпеза у Православним Црквама представља горњу одају Педесетнице. На сваком Крштењу имамо Педесетницу. Благодаћу Светога Духа човек постаје хришћанин и отеловљује се у Телу Христовом. Свако хиротонисање ђакона, свештеника и наравно архијереја је један нови силазак Светога Духа, нова Педесетница. Свети Дух силази и чини једног човека служитељем Божијим.
Свака исповест једног хришћанина је, опет, силазак Светога Духа. Онога часа када хришћанин смирено клекне пред свог духовника и каже му своје грехе са покајањем, и када му његов духовник чита разрешну молитву, опроштај грехова долази благодаћу Светога Духа. Сваки црквени сабор, празник и свака црквена тајна повезани су са Педесетницом, тако да се и савршавају присуством Духа Светога. Због тога сви црквени чинови, молитве и Свете тајне почињу молитвом:   Царе   Небески Утешитељу, Душе Истине ... дођи и усели се у нас ... . Тражимо да дође Утешитељ, Свети Дух. И долази. Тамо где се окупља Православна Црква, истинска Христова Црква, тамо надахњује благодат Светога Духа.
Сваки Светитељ наше Цркве је духовни човек, испуњен даровима Светога Духа, човек Педесетнице.
Молба у Господњој молитви: да дође Царство Твоје, значи: да дође благодат Светога Твога Духа. Царство Божије је благодат Светога Духа. Дакле, кроз Оче наш тражимо Духа Светога.
Тако се и молитва Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога остварује благодаћу Светога Духа. Према томе, као што говори Апостол Павле, и нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Нико не може рећи Господе Исусе без благодати Светога Духа.
Ето, дакле, доказа да наша Црква непрестано живи кроз Педесетницу.
Имамо, браћо моја, благослов унутра у нашој светој Цркви да имамо благодат Божију. Имамо могућност да се окупимо и да примимо спознаје благодати Божије, да се сјединимо са Богом. Наша Православна Црква је већ испробан и сигуран пут спасења. То је Црква Пророка, Апостола, Отаца, Мученика, Светитеља, све до најновијих Светих, па и Светог чудотворца Нектарија Егинског. То је Црква која овде и сада, као и око две хиљаде година уназад проповеда изворно Јеванђеље, што жалосни јеретици оповргавају.
Замислите колико је јеретика оповргавало нашу Цркву кроз векове. И то не непријатељи, као што су Пентикосталци, већ властодршци са војскама, са световним моћима. Нису могли, међутим, да сруше Цркву. Тако ни иконоборство, које је трајало сто тридесет година, није могло да сруши Православље. Хиљаде мученика је добила Црква, али никада није била побеђена, па макар се и чинила пораженом. И, наравно, што је више оспоравана толико је више снажнија и светлија.
Унутар  наше  Цркве,  дакле, постоји благодат Духа Светога. У нашој Цркви постоје Светитељи до данас. Тела многих Светитеља остају нетакнута, мироточе, угодно миришу, чудотворе. Где се другде то догађа? У којој секти и у којој цркви, код којих јеретика људи из гробова угодно миришу? Чули сте, можда, да костурнице на Светој Гори Богоугодно миришу и да се међу костима отаца налазе кости светих монаха. То се догађа због присуства Светога Духа.
Штавише, само код Православних освештана вода остаје нетакнута. Сви ви који имате освештану воду у кући знате да се она, колико год времена стајала, нимало не квари.

* * *
То је вера наша, истинита и православна!
Зашто да напустимо ову нашу веру и да кренемо за неким америчким новонасталим спаситељем, за онима који верују да од њих почиње Црква? Замислите  само  какву  демонску уображеност они имају! Црква постоји две хиљаде година, а они кажу да од њих, Пентикосталаца и осталих јеретика, почиње истинска вера.
Ако за друге народе и постоји неко оправдање што следе јеретичка учења, зар за нас православне Грке[*], који имамо такво Предање, толико светих, толико  манастира,  толико светих моштију, толико чудотворних икона, толико светих Мученика и Отаца, зар за нас може да постоји оправдање или олакшавајућа околност?
Наше удаљавање од Православља је страшно и неопростиво одметништво од Бога отаца наших.
Ђаво настоји да помоћу јеретика разори Цркву. На крају то, опет, иде на његову штету. Мисли да ће учинити зло Христу, Цркви Христовој и хришћанима, борећи се против њих, али на крају он сам себе уништава. Господ Бог из борбе демона против Цркве, убира само добро. Православни се учвршћују у вери, проглашавају се нови мученици и страдалници, велики богослови и браниоци православне вере.
Када се у 14. веку монах западног монаштва,  Варлаам  супростављао православном учењу о божанским енергијама и нетварној Светлости, како су је доживљавали на Светој Гори, Бог уздиже светогорског јеромонаха Григорија Паламу у великог теолога и учитеља православне вере.
Тако и сада, да се није појавила пентикостална секта не бисмо се сви овде окупили. Не бисмо се даље удубили у своју веру. Не бисмо ујединили своју веру. Ево како то иде даље на штету јеретицима и ђаволу, ону исту штету коју су намеравали на учине Цркви. Каже апостол Павле: Јер треба и подвајања (јереси) да буду међу вама, да се покажу постојани који су међу вама (1. Кор. 11,19). Треба, каже, да постоје и јеретици да би се показали они чврсти у вери. Сада, дакле, када се наша Црква бори против безбожништва, обожавања тела, јереси на радију, телевизији, у часописима и другим медијима, сада је час када ће се показати верни и истински православни хришћани и страдалници и исповедници православне вере.
У овим веома пресудним тренуцима, онај православни хришћанин који сачува своју православну веру у Господа Исуса Христа, примиће много благослова и много награда од Господа Бога. Таквог човека, упркос овом подмуклом и ишчашеном времену, није одвукло данашње идолопоклонство, данашњи лажни богови, није савио колена пред њима, већ је остао постојан и непоколебан у нашој светој православнојвери.
Камо среће да се ниједан православни не покаже као издајник, Јуда и отпадник од наше свете православне вере. А све оне који су, у саучесништву са ђаволом, одвучени, у незнању, у обмане и у секте, нека просветли Бог и нека се врате нашој светој православној вери, да добију наду у спасење.
Сви ми можемо да будемо грешни, али када смо у оквиру наше свете православне Цркве, имамо наду у спасење. Па чак и да смо исправни, изван Цркве немамо наду у спасење. У Цркви где јесмо, покајаћемо се, исповедићемо се, опростићемо једни другима и Бог ће нас помиловати. А изван Цркве ко ће нас спасити? Који Свети Дух ће нам опростити наше грехе и која ће Црква прихватити наше душе након смрти? И онај Православац који умире као православац нека зна да има наду у спасење. Док онај који изађе из Цркве, који можда и мисли да чини добра дела, нема наде у спасење.
Због тога, браћо, останимо у нашој Православној Цркви одани и непоколебани са упорношћу до краја, да бисмо имали сви ми, уз благодат Божију и благослов наше Пресвете Богородице, наду у спасење.



[*] беседа је изговорена у Грчкој, исто важи и за православне Србе