недеља, 02. август 2015.

Рецензија Д. Миловановића за књигу "Светогорски Кувар"



Рецензија заСветогорски кувараутора јеромонаха папа Онуфрија


(аутор рецензије, познати српски историчар уметности, поред проведеног животног века у МПУ где је приредио многобројне светске изложбе а једно време био и управник овог музеја, остаје нам познат и као аутор многих ТВ емисија о Хиландару, у продукцији РТС-а. Међу публикованим делима у својој богатој каријери остаје нам упамћен и као аутор књига "Монашка трпеза" и "По Светој Гори ка Хиландару". Добитник Вукове награде)

Предање вели да је Свети Сава, при градњи Хиландара, спасоносне луке и ризнице за свој народ изрекао и ово: ''Не градим Хиландар ја себе ради, већ ради мога народа. Јер, где ће се српско свештенство боље обучити, него ли на Светој Гори и одакле ће боље наук да пренесе у Отачаство него ли са Свете Горе''. У овом ставу крије се и суштина разлога за оснивање српске светиње на Светој Гори, далеко ван отачаственог простора. Добро упознати да је Агион Орос тада већ представљао епицентар Православне науке и праксе, желели су Сава и отац му Симеон да ту саграде и светилиште и училиште, где ће знање да се сакупља, а затим разноси широм српских простора. Дакле, од почетка је Хиландар замишљен као узорно – показно место за Читаво Српство, коме знање треба да буде основни упретник. Место непрестане молитве, неговања врлина, унапређења духовних моћи, потирање сујете и укупно снисхођење личности (''Унизи се да би се узвисио'') већ од првих генерација дало је изванредан резултат. Хиландар јесте једно од највиших постигнућа српског духа, дар његових богонадахутих оснивача Светога Саве и Светог Симеона Српству самом, али и свој Православној Васељени, а и преко тога. Божанским промислом утемељен, добре плодове даје, вековима, до дана данашњег.

Устројавање, међутим, у приличној мери веселог Српства морало је да крене од почетка самог, па су тако у Хиландару и Посници керејској основане прво преводилачке радионице, односно скрипторијум за умножавање богослужбених књига на матерњи језик, писане најлепшим писмом на планети кириловицом, ћирилицом, србицом, како вам драго. И један од првих задатака био је - грађење типика, устава о манастирском устројству, редом, прво Хиландарски (1198),   Типик карејске Поснице (1199), па Студенички (1208), на подобије претходног...

У њима, поред многобројних одредби о духовном, физичком, економском... устројству манастира велика пажња се поклања храни земаљској, али и гостољубљу, незабилазној изведеници и драгуљу библијског предања. Строге су одредбе о држању заповедних постова и уобичајеном (веома компликованом)  поретку, али постоје и дани празнични или кад већ ''... неко драг на утеху дође'',  када монах може (и треба) на утешеније тела, да попусти мало у строгости. Треба имати у виду да су прве хришћанске заједнице начин исхране баштинили из библијске  и праксе старозаветних пустиножитеља, који се протежу све до идеала Еденскога врта. А затим, у свему, кроз двомиленијумску праксу Православља толико се модел храњења прочистио и избрусио, доведен до идеалне мере да мало шта може на планети, у овоме смислу може с њим да се упореди. Кад данас говоримо о здравој исхрани, о функционалној употреби намирница из најближег окружења, пошто су оне најприрођеније домицилној генетици, физичком бићу, па тиме и духовним потребама, не треба ићи далеко, довољно је погледати мало у типике, бацити поглед у манастирске кухиње и замислити се над тиме.

Нажалост и по овоме сопственом, невероватно богатом подручју Срби протрчавају без озбиљнијег загледања и удубљивања. Рекли бисмо – још један златни рудник са којим не знају шта да раде. Не кажу џаба саплеменици наши: ''Некима је исто немали, или – не умели''!

Озбиљнији, ''цивилизовани'' народи, напротив сопствену гастрономску баштину довели су чак до нивоа култова; покушајте да се нашалите, например с јапанским сушијем, кинеском пачетином, талијанском пастом, или не дај Боже – француским сиревима или винима и добићете љуте непријатеље за цео живот. Код нас ствари сасвим другачије стоје; овде се просто утркује да се докаже како у нас ничег аутентичног нема, да су све туђице и позајмице; а у ствари – читав један Елдорадо расуо је Господ по ливади нашој. Само се треба сагнути и прислужити.

Веома мало кувара домаћих краси српску библиотеку. Поред трагова у типицима, лекарушама, архивама Котора и Дубровника, записима хроничара и путописаца, од старијих штампаних дела пажње вредни су једино Поварна књига, с почетка 19. века и Србски кувар јеромонаха Јеротеја Драгановића, званичног кувара Карловачке Митрополије, штампан у Пешти 1855. лета Господњег, као и кувари др Јована Ердељановића са почетка 20. века. Између два светска рата помена су вредни Патин, Велики народни кувар, и још неколико, али углавном средњоеврпоске провинијенције. Крај 20. века, у једном романтичарском набоју обележен је значајнијом и продукцијом куварских приручника попут Монашке трпезе (Д. Миловановић, Љ. Вујаклија), Хиландарске трпезе љубави(Д. Б. Савић), Посног јеловника (Д. Антонић), Српског православног посног кувара (Ж. Гавриловић), неколико манастирских (посник) јеловника... али и низа других,  пуних непрецизности, двоумљења, претеривања, понекад и недоличног удвориштва...

И најзад, ево једног правог, на понос и аутора и средине из које стиже. Шумадинац родом, Светогорац и Хиландарац према духовној отаџбини, једно време монах у Црној Гори и најзад поново у Шумадији. Успут, као учесник у многим монашким кухињама и трпезаријама, вредан и знатижељан какав јесте сакупљао је монах Онуфрије расуто благо по светогорским манастирама, келијама и посницама и на срећу, најзад одлучио се да ту драгоцену грађу и публикује. Ова Светогорска, Хиландарска или Монашка трпеза, како вам драго заузеће свакако једно од водећих места као драгуљ српске (православне) кулинарске виртуелне библиотеке.

На први поглед, уочавамо и прву врлину овог дела. Оно обухвата, бар у назнакама кулинарску баштину васцелог Православља, од далеке Русије, Грузије, Бугарске, нарочито Грчке али и сјајну баштину и импровизације српских монаха. На овај начин, најједноставније, ставља се до знања да границе уствари не постоје, односно, и боље – постоје да би се преко њих прелазило, узимало, додавало, увећавало, богатило...

Дело ово логично је подељено у десет поглавља, међу којима доминира одељак Варива, упућујући необавештене да су поврће и јела ''на кашику'' основ монашке трпезе. Као искусан монах, аутор ни једног тренутка не прелази меру, а кад се нађе на каквој ивици – духовитом доскочицом премости опасности које храна може да донесе неопрезнима и неумеренима. Јер монаси се од почетка упозоравају на Рђаве последице прекомерног угађања стомаку, које је Свети Јован Лествичник (+463) растумачио идеално и заувек сместио међу највеће смртне грехове, уколико се монах о њих оглуши. Тако је особито упозорио на опасности од пијанства, облапорности, незајажљивости, неуздржаности, чревобесија... Међутим, особито узбудљивом нам се чини, у његовој Лествици Четрнаеста поука – О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле. Између многобројних упута одабрали смо један, о сукобу славољубља и стомакоугађања: ''Славољубље се често односи непријатељски према стомакоугађању и ове две страсти боре се око несрећног монаха као око неког скупог роба. Стомакоугађање наводи на разрешење поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Мудар монах успева да избегне и једну и другу опасност, одбијајући једну страст другом у одговарајуће време''. И још ћемо се срести тамо са максимама. ''Праведник једе да би живео; а грешник – живи да би јео''. Мудрост почива у проналажењу мере на опасној клацкалици која вас може лансирати у два, сасвим опречна правца.

Опет, Господ је човеку подарио све плодове природе да њима одржава тело земаљско и са захвалношћу (и мером) у њима и ужива.

Као што у свим трпезаријама великих манастира, у којима се молитвено обедује, са зидова, пред очима монаха врхуне ликови, највиши узори, интелектуалци и подвижници Цркве, тако је и аутор дела овог, јеромонах Онуфрије под сваку рецептуру поставио по једну поуку, да би сугубо свезао земаљску и небеску храну, подсетио да материју одржава Слово, а Творац творевину.

Плене прецизност, јасноћа, прегледност и обухватност. Чисти и лепи језик, разложна и смислена реченица, духовите упадице о драгим људима и појавама само су неке од врлина овога дела. Учио је од најбољих, од којих смо неке имали срећу и ми да упознамо. Љубав за њих, готово све блаженопочивше, можемо сматрати и својеврсним поменом и чувањем успомене на њихове врлинске животе. У неколико наврата аутор помиње драгога оца Мику – Дику, благочестивог Хиландарца који и даље живи међу свима који га памте. Једаред, пред подрумом оца Симеона срели смо се, па питам – Оче, идеш ли то ти по благослов за вино. – Идем, идем, брате. - А шта ће бити, ако вина не буде? – Е, па онда има да правимо трпљење! И лепо, и драгоцено и пошно, све на једном месту. Књига пред нама просто врца од сличних анегдота и мудрости.

У очекивању дугог и великотиражног живота овоме делу, надамо се дубоко да се отац Онуфрије неће само на њему задржати. У будућности, вероватно ће нас обрадовати још нечим, сличним.

Дело се ово окончава у време Великог и Часног поста и по допуштењу - освануће у дане васкрсне да нас обрадује до јуче склоњеним благом, а сада, у пуном сјају изнесеним пред изгладнела и озебла срца наша и очи наше.

На здравље и на спасеније аутору и издавачу, али и свима онима који се буду удостојили и окушали у благословеној ризници дела овога.




у Београду
28/15. фебруара 2015. лета Господњег

Душан Миловановић
Историчар уметности