четвртак, 02. јул 2015.

Хиландарско подворје у Солуну, 12. део

Зејтинлик

Нови пароси из Србије


Нови свештеник на парохију у Солун долази тек 1952. године, иако је Паркосидис са службом престао још 1950. године. То је било прво постављење свештеника из Србије после Другог светског рата. За солунског пароха дошао је, по благослову патријарха Викентија, Војислав Гаћиновић који остаје у Солуну око десет месеци, али ниједном није служио у цркви Св. Саве, пошто није имао потребно одобрење од солунског Митрополита.

В. Гаћиновнћ је током рата жнвео у Америци, где је од народа обележен као „црвени поп". По доласку у Југославију напао је свог дотадашњег епископа Дионисија (Мпливојевића), хиландарског пострижника, и тражио од Српске цркве да га смени због наводног неканонског рада. (Позната је нетрпељивост епископа Днонисија према кому-нистима, те отуда, вероватно и овај реваншизам „црвеног свештеника“) Грци су свакако били информисани о свему овоме па и не чудн чињеница што Војиславу Гаћиновићу никада нису дали дозволу за служење. За време његовог боравка у Солуну, Хиландарци нису контактирали са Конзулатом нити је он успео да добије дозволу за посету Хиландару. По одласку В. Гаћиновића за Србију, јеромонаси Мојсије и Никанор су посетили Конзулат. Том приликом су испричали да је током боравка В. Гаћиновића у Солуну, од стране политичког гувернера Свете Горе, тражено да манастир изда писмену потврду да је храм са конаком у Солуну само манастирски, и да се Гаћиновић не прихвата за служитеља. У исто време манастир је посетио и солунски митрополит Пантелејмон I који је објашњавао манастирском братству да је Гаћиновић комуниста и да га стога не треба прихватати за свештеника при метоху манастирском.1 Ипак, манастир није издао потврду са забраном коју је захтевао гувернер.

Године 1955, покушава се поновно постављање свештеника и свештеночувара гробља на Зејтинлику. Овог пута Конзулат доводи протоереја Милутина Петровића, рођеног у Соко Бањи, 1910. године. М. Петровић је, после рата, обављао функцију уредника „Весника", органа Савеза удружења православног свештенства ДФНРЈ и секретара Удружења православног свештенства НР Србије. Редовно је државним органима слао извештаје о својим контактима и разговорима. Иначе, његов брат Славољуб Петровић био је и посланик ДФНРЈ у Буенос Аиресу.2

Дакле, између Петровића и његовог претходника Гаћиновића била је мала разлика. Грчке црквене власти су, највероватније, располагале и овим информацијама, као што им је била позната и чињеница да је Удружење свештеника постало комунистичка установа, и да је припадност том Удружењу подразумевала лојалност Титу и партији. Због свих ових разлога ни Петровић никада није добио потребну дозволу за служење у Солуну. Ипак се у Солуну задржао нешто дуже, обављајући дужност аташеа у Конзулату, због чега је поседовао и дипломатски пасош. М. Петровић остаје у Солуну све до 1962. године.

Митрополит солунски Пантелејмон I, једном приликом, рекао је Хиландарцима, да свештеницима који се, као Петровић брију и шетају у цивилу, никада неће дозволити да служе у његовој Митрополији.

Данас, у новој цркви у Солуну нема матичних књига старог храма, а чињеница да нису ни у манастиру наводи на сумњу да је последњи свештеник. изасланик државе, М. Петровић њих понео са собом. Основ за такву сумњу је и податак да је Петровић у часопису Удружења, „Православна мисао" од 1980. године објавио један рад под насловом Црква Св. Саве у Солуну и њени свештенослужитељ,. у коме се он редовно позива на матичне књиге овог храма које су му уосталом и главни извор података. Додуше, постоји и друга могућност - књиге је могао да однесе и неко из службе Конзулата, с обзиром да је познато да су власти у Југославији у то време већ одузимале матичне књиге црквама.3
НАПОМЕНЕ
1 Р. Радић, Хиландар у државној политиии Краљевине Србије и Југославије 1896-1970, Службени лист СРЈ, Београд, 1998, стр. 177.
2 Исто.
3 Књиге су узимане под изговором да их држава препише за своје потребе, међутим, књиге још увек нису враћене.