среда, 10. јун 2015.

Метохијске прилике у XIX и XX веку



Поред нишког метоха и метоха у Солуну, Хиландар је крајем XIX века поседовао и: имање у солунском заливу (Каламарија), два метоха на полуострву Касандра - један близу Сереза у селу Куцосу, а један на острву Тасосу, затим њиве на Превлаци, у близини границе Свете Горе Кумицу, шуму са воденицама звану Арсеница, данас познату као Каково, метох у Смирни, подворје у Бугарској и Москви, као и више кућа и дућана у Бугарској.

Већи број метоха потиче из периода Немањића, које смо раније помињали. Поред овог пописа постоји и сведочење војводе Василија Трбића, који је у једном периоду био и хиландарски искушеник (1898). Он у својим мемоарима наводи да се хиландарско имање пружа од манастира до оног јарка, који некад прокопа персијски цар Араксеркс да би превео флоту из Егејског мора у Орфански залив а да не би обилазио Атон. Ово место се назива Превлака или Провлака. Посед је дуг укупно осам сати хода, а ту се налазе ћумуране одакле се ћумур лађама вози за Цариград на продају.

Љубомир Стојановић у књизи Стари српски натписи и записи спомиње и Метох у Пироту о коме каже да постоје трагови још из 1561. г, што сведочи о дугој вези између Пироћанаца и хиландарских монаха. У манастирској архиви се налазе писма из 1816. године, из којих, такође, сазнајемо за метох у Пироту, на коме се налази духовник Игнатије. Како су у то време били чести немири између поробљеног народа и Турака, под кривицом сарадње са бунтовницима, Хусеин-паша је 1821. године обесио хиландарског економа Јосифа са овог метоха. Једно време, на метоху су живели и монаси иконописци, који су живописали иконе за храм Рождества Христовог у Пазару, за које им је исплаћено 3.050 гроша1.

Почетком XX века такође имамо евиденцију имања где се помињу: десетак хектара винограда око манастира, око 20 ха њива у околини манастира, њиве: Папарник, Галица, Платија са Франко-пристаништем (све укупно 100 ха), разне шуме (око 4.000 ха), маслинова стабла у разним маслињацима (укупно 50.000 комада, од тога између 30.000 и 40.000 стабала само на Кумици2), кестенова шума у Кареји (до 50 ха), Фурка на Касан-дри3, Папастат на Касандри (део манастир продаје 9. марта 1978. године, а остатак од 420 стрема 12. септембра исте године за два милиона драхми), земља на острву Тасосу (помиње се и у попису из XIX века, површине од око 4 ха), метох на Куцосу код Сереза (ово имање манастир уступа Грчкој као помоћ избеглицама из Мале Азије), метох у Солуну (није давао приходе), раније помињани нишки метох, у Смирни метох са дућа-нима, један од највећих4 (устројили су га Срби, трговци у Смирни, који су углавном били из Херцеговине и Боке; зграда метоха је излазила на четири улице - у приземљу је имала много дућана а на спрату станове, а у једном од станова увек је био по један духовник из Хиландара, који је све приходе слао манастиру), метох у Враци (Бугарска).
Манастир је поседовао и 22 келије у Кареји.

Каламарија
Раније помињани метох Каламарија, по извештају са почетка XX века, обухвата површину од око 500 ха. Манастир није поседовао (бар не по овом извештају) прецизне податке о површини метоха, поготово зато што су границе имања често мењане (на штету манастира), почевши од периода Отоманског царства до данас.
По предању, целу солунску област светогорски манастири су добили од султаније Маре Бранковић, те по њој име Каламарија - Добра Марија. Још се крајем XIX века овај посед назнвао Србиново или Каламаријско Србиново. Бугари, у својој преписци из XVIII века, овај метох бележе као Kala Mar`a, кога 15. августа 1725. г. дају у закуп Мусли-аги, зету Осман-агином за 150 музура пшенице годишње, да држи две године и да плаћа намете.5
Манастирска управа овај метох даје у закуп 15. августа 1906. године Конзулату Краљевине Србије у Солуну, на период од дванаест година до 15. августа 1918. г. Конзулат 1907. г. доводи из Србије извесног Младена Стаменковића те га поставља за економа метоха. Током 1909. г. долази до неких мањих сукоба манастира са конзулом Владимиром Љотићем због неисплаћених дугова на име закупа метоха. Закупна цена је била 25.000 ока пшенице и 12.000 ока јечма, док је све дажбине метоха исплаћивао закупац. Уз земљу на метоху су у закуп предате и зграде, 85 волова, 10 крава и два бивола. Већ 1910. г. Конзулат издаје имање у подзакуп Владимиру Петровићу, који се није држао одредби уговора, те манастир покушава да раскине уговор са конзулатом 1915. године. Након Првог светског рата 1919. г. манастир тражи од министра Тугомира Алауповића, да се врати посед Каламарија који је још увек држао Конзулат, али уместо повратка имања, Министарство иностраних дела је послало манастиру помоћ од 20.000 драхми. Октобра 1923. г. протојереј Радисав Ружичић, по повратку са ходочашћа из Свете Горе, шаље предлог Синоду Српске православне цркве, где предлаже да се манастиру, од новца добијеног на име репарације, купи пароброд за везу са Солуном и један моторни чамац за имање Каламарија. Предлогје одобрен али новац од репарације је већ био потрошен тако да до куповине није дошло.
По доласку избеглица из Мале Азије држава је одузела метох Каламарија, да би касније вратила само један део.
Седамдесетих и осамдесетих година XX века по неко од братије манастира одлази, у време жетве, на овај метох, као и на Маслицу, Галицу и Папарник. Један од њих је био и јеромонах Мојсије6, потоњи игуман манастира. Имање су под закупом држали Грци, а закупнина је плаћана у односу на род жита, те су стога представници манастира одлазили у време жетве да би контро лисали убирање летине како би наплатили закупнину. Јула 1979. године манастир одлучује да, над магацином метоха, дозида један стан за потребе метоха.
Две године касније, одлуком Сабора продаје се део Каламарије код Созопоља, а 18. августа 1981. г. и 5. октобра 1982. године још два дела. Род жита је био доста слаб 1993. г.7 те манастир није успео да покрије ни најосновније трошкове метоха, порез и сл. Због тога Сабор манастира одлучује да прода овај метох8, али ни прва лицитација (1994) ни друга (1997)9 није успела те метох још увек остаје у манастирском власништву.
Кумииа
У области званој Кумица многи светогорски манастири су имали своје метохе. Ова област се простирала од обронака Велике Вигле па све до Превлаке. Ватопедски метох Просфорион (око данашњег Уранополиса) није припадао области Кумице, али се северним делом граничио. Назив Кумица помиње се још у XIII веку у државном попису дажбина, као метохијско село у коме живе породице чији чланови раде на метоху. Било је петнаест породица. Цар Андроник у својој повељи из 1292. г. такође спомиње ово метохијско село као власништво зишког манастира Св. Илије, а српски цар Душан у потврди хиландарских поседа од 1348. г. помиње овај предео као власништво Хиландара. Касније, цар Душан овом имању придодаје све од Јерисоса до манастира и назива га Превлака, јасно описујући границе метоха. Како би комплетирао посед откупио је једну њиву од Велике Лавре са црквом Св. Николе, која је остала унутар новог метоха. За овај посед платио је цар Душан 1760 златника. Поред Хиландара. највећи део Кумице припадао је манастиру Ивирону. Кумица је нарочито обиловала виноградима и добрим пашњацима, као и плодним њивама, а излазила је и на море где се сматрало да су добра риболовишта. Манастир Зиг и Скорпија су се налазили у овој области, што потврђује да је Хиландар имао овде поседе већ 1199. г. добијањем Зига и куповином Скорпије од Протата (1325).
Око поседа ове области судили су се многи манастири: Ксиропотам и Зограф, Зограф и Хиландар, Ватопед и Ивирон, Хиландар и Русик. Највећи спор је био између Ивирона и Хиландара који је трајао пет векова.
Хиландарски монаси су своје поседе на Кумици знатно увећали у односу на друге манастире у првом периоду османске власти. Негде, 1486. г. долази до коначног уобличавања граница манастирских имања, али након пада Цариграда, Хиландар је ослабио са радном снагом тако да је неке пашњаке на Кумици дао на услугу манастиру Зографу. Неколико деценија касније, када је Хиландар затражио своје пашњаке, Зограф је увелико тврдио да су то сада његови поседи. Овај спор је убрзо стигао и пред Порту, мада се ствар заиста покренула тек заузимањем султаније Маре Бранковић. Заповешћу Бајазита II кадија Ђумулчине Фетулах разрешава спор у корист манастира Хиландара. Султан је том приликом издао и ферман којим је Хиландару признат посед у области Кумице површине од 370 хектара.
Ово признање је првенствено засметало Ивирону и Ватопеду, тако да већ 1500. г. избија спор између Ватопеда и Хиландара. Манастир Ватопед је својевољно присвојио свом имању део хиландарске Кумице. Захваљујући српским везама овај спор, као и претходни, долази до самог султана Бајазита који издаје заповест кадији Сера Пир Мехмеду да реши новонастали проблем. Хиландарци су за сведоке извели и тројицу муслимана, од којих је један био наиб на шеријатском суду у Сидерокавсији. Кадији су ови сведоци били довољни да пресуди и изда хучет (почетком јануара 1500) и, на молбу Хиландара, Порта је потврдила хучет ферманом о потврди права - мукарернама.
Обе завађене стране имале су своје најугледније представнике у овој парници. Ватопед су представљали бивши цариградски патријарх Максим IV (1491-1497) који се повукао са катедре у Ватопед, где је некада био игуман са монашким именом Манасија. У ватопедској делегацији су се нашли и митрополит Малахија и монах Софроније, који је учествовао и у ранијем спору са Хиландаром око Какова (1502). Хиландарску страну су чинили кир Марко, иначе последњи владар Црне Горе, пре њеног пада под османску власт, Стефан Црнојевић (1496-1498), који се повукао у манастир и игуман Макарије, који је био чести учесник у споровима са Ватопедом.10
Почетком XX века метох Кумица, који се налазио у близини границе са Светом Гором, простирао се на површини од неких стотину хектара. У периоду боравка епископа Мелентија на Светој Гори, на овом поседу је било између 30 и 40 хиљада маслинових стабала11. Архимандрит Лукијан, једна од највећих личности овог периода у манастиру Хиландару, упутио је српској влади (1914) предлог да се из Србије пошаљу пољопривредне машине како би се започела експлоатација метоха Кумица, и убрзо по пријему овог предлога, Никола Пашић шаље пољопривредне машине. Жеље архимандрита Лукијана се полако остварују - исте године на Кумицу се шаљу, од стране манастира, монаси пореклом Срби, јеромонах Силвестер, јерођакон Георгије и монах Сергије, од којих су последња двојица завршила пољопривредне школе у Србији. Одузимање имања, у корист избеглица из Мале Азије, захватило је и овај метох. Касније, део метоха је враћен на интервенцију Српске цркве.
Део земље са конаком метоха, одлуком Сабора од 17. јуна 1976. године продаје се Илији Пазису, приватнику из Атине, по цени од 900.000 драхми. Идуће године манастир истом купцу продаје, најпре, још један део, а мало касније (12. септембра 1977) још 8,60 ари имања на Кумици, за 50.000 драхми.
На предлог хиландарског игумана Пајсија12, Сабор доноси одлуку13 да се овај преостали део запуштеног метоха са црквом Св. Харалампија, обнови од новца који је добијен од Грчке државе на име помоћи, али како је ускоро у манастиру дошло до промене игумана14, то је и извршење ове одлуке обустављено15, а сама одлука преина-чена. Тако Сабор у измењеном саставу доноси одлуку да се овај метох, изузев цркве, прода16 (конак је продат). Последњом продајом манастир уступа купцу 16.301 м2, док данас манастир располаже, на месту овог некадашњег метоха, само са метохијском црквицом Св. Харалампија и њеном најужом околином. Но, и поред свих ових имања која су била под закупима и доносила обилне приходе манастиру, Хиландар је све чешће западао у озбиљне дугове. Тадашња управа није много марила на који ће се начин извући манастир из тако озбиљних проблема. Један од докумената манастира Хиландара то потврђује:
„Грчко Јеванђеље цара Андроника сво златом исписано. И друго цара Стефана на кожи рукописно и руска два штампана, и једно српско на хартији рукописно. Свих пет Јеванђеља окована са обе стране сребром и позлаћена. И четири путира позлаћена и један са срмом позлаћеном. Један дискос са бисером и са камењем, а са обе стране позлаћен, и други дискос мало мањи около грчким словима подписан и још друга четири дискоса позлаћена. Посуду за агијазму _ кюлчета саде. И панагијар сребрни, изнутра позлаћен. И икона Богородице писма московскога, сва сребром окована са обе стране. Са друге стране до пола црвена кадифа и на њој венац и круна од злата са десет бисера крупних, вjнацъ съ лачивертωо(м) и пω(д) вjнцω(м) на(д) ωбразω(м) плака бисерна, а около тог образа (икона, лик) малих образа сребрних још 51, и сви позлаћени, и на икони ланац од сребра. Велики кивот са крстовима, са пет кубета и 12 иконица, све са бисерним венцима, а кивот сав позлаћен.
И други кивот од седам кубета са иконама сав позлаћен и тринаест пафти позлаћених. И једну одежду московску, са иконицама везене бисерима и дугмад на њој позлаћена. Један епитрахиљ сав у бисерима. Пафтице позлаћене и још осам са ликовима, и на епитрахиљу једанаест кита са бисерима, и тринаест дугмади сребрних и позлаћених. Други епитрахиљ без бисера, са пафтицама позлаћеним и других осам пафти са ликовима и дванаест кита са бисерима и седамнаест дугмета позлаћених. Један крст велики и на њему девет кубета са камењем окован сребром и позлаћен и са срмом. И друга два крста са кубетима, оковани сребром и са камењем и позлатом. на три ножице. И две сребрне рипиде са камењем и са једне стране ликови позлаћени. И једна кадионица сребрна и једно велико кандило од сребра позлаћено и четири мања кандила сребрна.
И један воздух на зеленој кадифи са ликовима. qблока _ сребра бuшемакли, лахан владичански од сребра, позлаћен са камењем. И две здравице од сребра позлаћене, једна са капком а друга са камењем. И скут испред Тројеручице а на њему панагијари велики и мали укупно 127.
И све спаковасмо у три сепета, осим великих кивота, иконе, рипида, јабуке и великих крстова. И све дадосмо у Велику Лавру за 2.000 гроша у сребру. А кад ми вратимо 2.000 гроша и они да врате ове ствари.
Игуман Методије, проигуман Јефрем и старци Пахомије и Данило.
19. октобра 1717."17
Након седам година хиландарски монаси нису били у стању да исплате Лаври дуг, те, уместо новца, како би повратили ове многе драгоцености, уступају Лавриотима хиландарске келије Св. Николе звану Морина, Преображења, Св. Димитрија, Св. Јована Богослова, келију звану Оловна црква, келију Рождества Богородице близу Оловне и келију Св. Томе звану Теодулова. Међутим, ове непроцењиве драгоцености ипак нису сачуване. Већину њих, исте 1724. године, дадоше неком јеврејину Мурдаху на име дуга, а он чак са неких одежди и бисере поскида.
На име дуга, попу Методију иверском келиоти, дадоше панагиар московски, кандило и путир са дискосом и два крста. А Иверцима, за зајам од 1.100 гроша. Јеванђеље Андрониково, као и она руска, велики путир са две ручице и дискос са грчким натписом, други путир и дискос, један позлаћен крст и појас и тринаест сребрних кашичица за причешће. А све ово, на име хиландарског дуга, од Ивераца преузе Тимотеј Лавриот.18
Хиландар је 1900. године имао дуг од око 100.000 турских лира, а о оваквом стању манастира, солунски конзул Србије извештава министра иностраних дела Владана Ђорђевнћа. По извештају синђела Мирона Хнландарца, годишњи манастирски приходи билп су око 21.000 турских лира, док се трошило 23.000. већином на непотребне ствари19. Синђел објашњава да манастир иако има преко стотину крава ипак купује сир, купује и восак иако постоје услови за гајење пчела, поготово што многи монаси на манастирском имању гаје своје пчеле од којих манастир и купује восак; поседовао је манастар и мреже и чамце а ипак куповао рибу...
У једном извештају нз Кареје (1904) конзулу Николићу се објашњава откуда такво стање у манастиру. Бугарски монаси су, из бојазни да их временом Срби не протерају, крчмили манастирски новац, који су после позајмљивали истом манастиру уз велику камату20. Тако је у једном тре нутку, манастирски дуг износио: споља 1.175 турских лира, а унутра, својој братији, 1.000 турских лира. Између 1710. и 1719. г. игуман Методије је, саборно, са старцима Пахомијем и Виктором, скинуо сребро са девет јеванђеља, сребро и бисере са једног набедреника и са једне митре, као и сребро са 25 крстова. Све то је продао свом сабрату проигуману Јефрему. Исти проигуман је купио и два сребрна кандила за 46 гроша и 30 аспри. Том приликом исти старци су продали и 45 драма21 бисера, шест кандила и осам црквених појасева у Солуну и још 40 драма бисера и доста бакра.
Епископ тимочки Мелентије шаље писмо свом великом пријатељу митрополиту српском Димитрију у коме помиње и узроке који су довели манастир до оваквог стања а, уз свој коментар, митрополит га даље прослеђује министру иностраних дела. У писму се, поред осталог, каже: „Светогорски калуђери сви су похлепни за новац, и готови су, ако им се најмање учини сумњив опстанак или положај у манастиру, да све разнесу и предаду туђину, кад им се добро плати. Сваки од њих, нарочито ако заузима како важније место, гледа да, на ма који начин, дође до новаца. Тај новац после дају под интерес, било своме, било другоме манастиру. Ако остану у манастиру, они тим теку утицај у њему, али ако због чега морају напустити манастир, они онда с тим новцем одлазе у какав други манастир, где их радо примају као богате људе, или закупљују какву ћелију, у којој настављају живети по својој вољи."
Краљевина Србија је вршила регрутовање српских монаха по манастирима у отаџбини за слање у Хиландар. Сваки од ових монаха је заузврат примао од државе месечну плату која мује исплаћивана у конзулату у Солуну.22 У поменутом писму епископа Мелентија, са примедбом митрополита Димитрија, каже се још: „Чули смо да и наши Срби, који су послати у Хиландар да бајаги чувају наше интересе, имају већ повелике суме уштеђевине, и да се где који сматрају већ за богате људе. Ово њихово богаћење док манастир пада у дугове веома је сумњиво. По углед наше државе било би од велике штете да нам манастир допадне у туђинске руке. А то је у сигурном погледу, кад су направљени оволики и овакви дугови. Ово пак последица је слабог познавања светогорских и специјално хиландарских прилика, и слабог или никаквог надзора над нашим људима који су тамо послати и који су плаћени од стране наше државе."
Србија је, као и много пута касније, исплаћивала манастирске дугове, преузимавши облигације Хиландара. Тиме је Хиландар постајао дужник Митрополије београдске.
Иако је манастир располагао најбољом земљом, имање се обрађивало застарелим мето-дама. Радило се без плана и рачуна тако да су неке шуме сасвим искрчене, те је економија била у очајном стању. На месту искрчених шума остајале су голети и камењари. У манастиру се развила и трговина - богатији су набављали намирнице од трговаца изван Свете Горе, а своје манастирско следовање би продавали другима, обично млађима. Архимандрит Лукијан, у разговору са конзулом, објашњава да је Хиландар на другом месту на Светој Гори по поседима, али и по дуговима.
Осамдесетих година XX века хиландарски посед је био највећи на самој Светој Гори - око 80.000 хектара23, од чега 10.000 хектара шуме која је често горела (1927, 1945, 1948, 1962).
НАПОМЕНЕ
1 Борислава Лилић, Метоси нишавске епархије, Пирот, 1996, стр. 22.
2 Ово потврђује епископ Мелентије Вујић, кога је такође послала Србија да помогне манастиру као и Р. Радић у књизи Хиландар у државној политиии Краљевине Србије и Југославије 1896-1970.
3 Јужно од Фурке на само један километар од градића Каландре, данас се налази црквица посвећена Богородици која је некада припадала хиландарском метоху. Каландра се први пут помиње у XIV веку у списима хиландарског метоха. Ова црквица је једина на Халкидикију са очуваним првобитним фрескама из 1619. године.
4 Војвода Василије Трбић, Мемоари 2, Београд, 1996. стр. 66.
5 Хилендарската кондика от XVIII век, Софија, 1998, л. 186.
6 Мојсије Жарковић који је дошао у Св. Гору 1964, а 11. 10. 1990. г. изабран за игумана Хиландара. Рођен у околини Ваљева 1923. године.
7 Записник Сабора 1/10 од 2. 1. 1994. г.
8 Исто.
9 Записник Сабора 2/2 од 12. 2. 1997. Тада је донета одлука да се обнови неуспела лицитација на Каламарији а из записника 5/1 од 27. 3. 1997. сазнајемо да продаја није успела.
10 Александар Фотић, Треће казивање о Светој Гори, Зборник, рад бр. 100, Просвета, 2000. г.
11 Р. Радић, исто, стр. 46.
12 Пајсије Танасијевић, први игуман обновљеног општежића 1990. г.
13 Записник Сабора 5/6 од 21. 7. 1992. г.
14 Игуман Пајсије у неколико наврата подноси оставку на своју функцију да би на крају она била уважена тек 10. 9. 1992.г.
15 Записник Сабора 12/1 од 12. 10. 1992. г.
16 Записник Сабора 12/1 од 24. 10. 1995. г.
17 Бугарска признаница манастира Хиландара, објављена у наведеној књизи Хилендарската кондика от XVIII век, л. 14а, 146, 15а.
18 Исто, стр. 34.
19 Мирон Јанковић, као и многи тадашњи хиландарски Срби монаси, послати су из Србије уз месечну новчану надокнаду. Дужност им је била да заступају српску ствар и да редовно преко конзулата извештавају матицу о приликама у манастир.
20 Р. Радић. исто, стр. 51.
21 Једна драма одговара мери од 3,10 грама.
22 Посао врбовања кандидата за Хиландар дуго је обављао Светозар Јовановић Хаџија. Кандидати су потписивали уговор са државом да ће заступати интересе у манастиру, за овај „посао" примали су надокнаду у конзулату. Дешавало се да плате дуго касне па су се неки враћали у Србију а неки прелазили на противничке стране уз надокнаду.
23 Хиландар. бр. 9,1982.