среда, 03. јун 2015.

Светогорци као отомански субјект

Задужбина Св. Стефана Дечанског црква Вазнесења, у склопу Старог манастира, Св. Василије на мору (Хрусија)


Падом под Турке настају промене у економском систему. Заједно са поседима полако нестају и повластице из времена краља Милутина и цара Душана. Хиландар, као и остали манастири, губи многе метохе, поготову оне у Србији.

Света Гора је привремено пала под власт великог отоманског освајача између 1387. и 1403. године, да би у другом налету остала под сталном окупацијом од 1430. до 1912. године. Нова власт отоманске империје није укинула све повластице светогорским монасима. Турско царство је давало одмах држављанство само оним странцима који су сматрани за „вредне изузетне почасти", а међу њима су се нашли и светогорски монаси. Тако су они постали отомански субјекти - држављани моћне империје, уз обавезу плаћања одређеног данка. У почетку отоманске владавине обавезни харач за манастире је износио 2.166 гроша годишње, временом се повећао на 3.300 гроша, да би почетком XIX века висина пореза достигла цифру од 35.108 гроша.

Овакви намети довели су манастире из времена благостања у један тежак начин живота. Материјална криза је видно утицала и на развој духовног живота светогорских монаха. Како су манастири готово све своје приходе давали за порезе, монаси су приморани да сами брину о својим потребама, исхрани, одећи, и сл. Тако на Светој Гори узима маха један „нови“ начин живота који се на тренутак појавио још у доба цара Лава Мудрог (IX век) ван Свете Горе - такозвана идиоритмија. Овај систем није плод развоја, него опадања монашког живота1, насупрот претходном периоду (XIV век) када се у пуној снази појавио исихазам2 као плод развоја монаштва.

У идиоритмијским манастирима задржано је једино заједничко становање, недељно и празнично богослужење и неки сезонски радови који су обављани заједничким снагама. Исхрана је постала одвојена, што је произвело и извесне злоупотребе. Идиоритмија, што би значило сопствени ритам или како Руси преводе особштина, постаје све чешћи облик живота у манастирима Свете Горе. У овако устројеним манастирима, власт игумана је потпуно укинута и пренесена на ново управно тело - на Сабор стараца, са двојицом епитропа као извршном влашћу, који су се бирали између чланова Сабора. До деведесетих година XX века овакав вид живота је још увек постојао на Светој Гори. Тако у Хиландару од 1881. године наилазимо једино на потписе епитропа, што указује да је од тада званично завладао идиоритмијски систем управљања у манастиру, што је довело до опадања монаштва и бројчано и у квалитету.3 У Хиландару је у више наврата покушавано да се поврати општежиће, 1886. године, па је чак 31. марта 1910. донесена и одлука како би се испунила жеља краља Петра о повратку општежића, међутим то није заживело. Затим, 13. марта 1933. године, посредством Светог владике Николаја Велимировића, остварено је општежиће али само на кратко, да би званично било враћено тек 1990. године.

После пада Србије под Отоманску империју, велике сеобе Срба и укидања Пећке патријаршије, Хиландар, по први пут, бива угрожен променом националне структуре свога братства. Иако је, по неким монахологијама и предању, до XVII века манастир имао око 800 монаха, сада је његов опстанак доведен у питање. Свакодневним задуживањем падао је у безизлазну кризу, а нови монаси који су долазили у манастир били су Грци и Бугари.

По напуштању монашког живота у Хопову, а на путу за Смирну, Доситеј Обрадовић проводи око пола године у Хиландару (1765-1766).4 У својим делима оставио нам је потврду да је у то време у Хиландару било свега неколико Срба, а да су остало Бугари, те међусобно не могу да се погоде чији је манастир5. Љуба Ненадовић, приликом своје посете 1859. г. примећује да у манастиру од седамдесет монаха колико их је укупно било нема Срба, већ само пар Македонаца а да су остало Бугари. Архимандрит Никифор Дучић, на путу за Цариград 1882. г. посећује Хиландар у коме је било, према његовој процени, осамдесетак монаха, али му се ниједан није представио као Србин.

У време када је манастир посетио краљ Александар Обреновић у њему је живело 70 људи, већином Бугара (који су се изјашњавали као Македонци и Бугари), Срба (3), Влаха (3), Грка (2), Чеха (3), Рус (1) и Арнаута (2).

Шездесетих година XX века у Хиландару је било 27 монаха а од тога 23 Срба, двојица Украјинаца и двојица Македонаца, а већ 1970. г. у монахологији налазимо да их је било 21 и то један Украјинац, а остало Срби. Две деценије касније, у списку братства, који варира од 15 до 20 монаха, појављује се по један Мађар, Немац, Словенац и Хрват. На почетку 21. века, у манастирској монахологији води се 25 монаха, и то један Хрват а остало Срби, и осам искушеника такође Срба.

Бугари, будући да су били у добрим односима са Турцима, лако су доводили подмладак у манастире, док су Срби морали свој подмладак да шаљу у устанике, а као последица устанака у Србији уследила је и коначна турска забрана Србима да долазе у Хиландар. Тако су Бугари временом преузели и управу над манастиром. Један део имања, уз помоћ турског паше који је боравио на Светој Гори. припојили су своме матичном манастиру Зографу6, као и неке поседе у Кареји. И данас се у Кареји налази зографски конак окружен сачуваним хиландарским имањем. Сабор више није показивао разумевања за имања која су била српска, нити је правио икакве уступке српској држави ни након одласка Отоманског царства са историјске сцене. Године 1820. хиландарски монаси, притиснути дуговима, обраћају се кнезу Милошу писмом којим га моле за помоћ. Од тада кнез Милош, не само да помаже Хиландар, већ и остале манастире на Атону а касније, кнез Александар Карађорђевић укида прошњу Хиландараца и уводи редовну годишњу помоћ од 500 дуката.

Ђулкански хатишериф од 2. новембра 1839. године, прогласио је слободу и равноправност свих вероисповести у Турској. Порта је 1830. године издала хатишериф по коме је Србија добила статус аутономне кнежевине, а годину дана касније, Српска црква је, такође постала аутономна. На Берлинском конгресу (1878) Кнежевина Србија је ослобођена од турског сизеренства - добија нишки, пиротски, врањски и топлички округ, а црква, годину дана касније, добија самосталност и епархије у овим областима.

После Берлинског конгреса руски протекторат над Атоном је замењен међународним. Многи манастири по први пут добијају неке гаранције у Отоманском царству. Тим уговором решени су и положаји верских мањина у Турској, а последња тачка 62. члана односи се на права Светогораца: „Сачувани ће бити ранији поседи и повластице калуђера Атоске Горе, ма која била њихова земља порекла и они ће уживати, без икаквог изузетка, потпуну једнакост у правима и прерогативима".7

Краљевина Србија је покушавала да редовно успостави контролу и утицај над Хиландаром. Организоване су комисије и екипе од стране конзулата, владе и цркве, а основни циљ био је повратак Хиландара у српске руке, враћање дугова и јачање манастира. Тек ослобођена краљевина тежила је да врати Хиландар Србима, како би имала благослов и немањићке Србије. Посебну улогу у овоме имао је економ нишког метоха архимандрит Василије.

По сведочењу војводе Василија Трбића, који је својевремено био искушеник манастира Хиландара, овај велики архимандрит налазио се као изгнаник из манастира, на солунском метоху зато што је хтео да Хиландар врати Србији. Познавао је и краља Милана, а потом и Александра са којим и почиње процес „чишћења" Хиландара од свега што није српско. Био је родом из Бугарске, из тзв. Српског Самокова. И тај крај, где се налазе Самоков, Трн, Брезник, сматрао је чисто српским, који је само моћна Русија прикључила Бугарској.
НАПОМЕНЕ
1 Еп. Артемије, Ви сте со земљи, зборник, Београд, 1998.
2 Исихазам се заснива на молитвеном тиховању, одакле и потиче његов назив. Циљ исихаста је одвајање ума од земаљских ствари уз помоћ молитве и предавање Богу. Заштитник овог покрета био је синајски монах Св. Григорије Палама, потоњи игуман Есфигмена. Цар Душан је позивао овог подвижника да дође у Србију на Епископску катедру. Касније је био митрополит солунски, а мошти му и данас почивају у Солуну. У Србију исихазам доносе синаити.
3 Јрм. Хризостом Столић Хиландарац, Православни светачник 2, Београд, 1989. стр. 1078. Као последњи игуман води се Стефан 1878-1881. Иначе у Хиландару је званично враћено општежиће на сабору под бр. 16/30. 7.1990. г. Када је успостављен Унутрашњи правилник живота по коме манастир и данас живи, налик на ктиторски типик Св. Саве.
4 Доситеј Обрадовић, првобнтно је био монах у Хопову. Касније је рукоположен за јеромонаха у манастиру Стањевићи изнад Будве. Напустио је манастир и почео је да се бави, како је говорио, просвешченијем народа савременом културом. Паралелу, ако се тако може назвати, између њега и Св. Саве извео је митрополит Амфилохије у своме раду Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића, Врњачка Бања, 1994. „Једно бекство у манастир, бекство Св. Саве, и друго бекство из манастира, бекство Доситеја Обрадовића..."
5 Д. Обрадовић, Сабрана дела I.
6 Југоисточно од манастира на брду где се и данас налазе остаци од пашиног конака (тако се и данас назива тај део) отуђен је део имања у корист Зографа.
7 Радмила Радић. Хиландар у државној политииџ Краљевине Србије и Југославије 1896-1970, Службени лист СРЈ, Београд,1998,стр. 25.