уторак, 02. јун 2015.

Дииломатска улога Хиландара






Поред битне црквено-школске улоге, манастир одржава и политичко-дипломатске везе између српске државе и Византије, уједно гледајући и на свој просперитет. Хиландару је од самог оснивања његов ктитор, Св. Сава наменио улогу културног посредника између српског и грчког света. Монаси су вешто искоришћавали тешке прилике на византијском двору. Тада су византијски цареви били веома увиђајни према молбама суседа од којих су очекивали насушну помоћ. Како су игумани или други виђенији хиландарски монаси обично обављали посредничке послове, природно је да су тада настојали да понешто издејствују и за своју обитељ. Тако, после важног дипломатско-политичког посредовања игумана Никодима, цар Андроник дарује Хиландару село Мунзени, 11. априла 1227. године. Овај посед се граничио са неким раније добијеним имањима Хиландара. Поред овог имања у струмичкој области, манас-тир је поседовао село Градац (χωριον Καστριον), село Агрид, Горњи Лужац, винограде и њиве старог села Куцова, данашње Евкарпије, које касније постаје метох Хрусије. Ови поседи су вероватно ти који су се граничили са новодобијеним имањем. У ХШ веку поред ових поседа у струмичкој области се налази и део Лужца (Λόζιμον η Λόζικιν). У исто време Никодим купује за манастир и винограде у атару села Ропалеје на Каламарији (данашња Тропалија), од породица Пир и Малокоп.  
Бежање Симониде назад за Цариград и претња ратом краља Милутина Андронику, сасвим довољно је затегла односе између Србије и Византије, те је опет неко од хиландарског монаштва морао да испољи своју дипломатску вештину и довитљивост у новим конфликтима. Ускоро је Андроник одлучио, да пошаље Симониду натраг за Србију, и да дарује посреднике који су спречили нежељени рат. Том приликом манастир, између осталог, добија и поседе у пределу Вардара1, а нешто касније и имање на Касандри и код Мелника. За учињене уступке Милутина према Византији, на граници са Србијом, манастиру су дата и села на Струми, Малука, Евнухово са Липсохоријем и Здравик (Оздравикион), те оранице (ζευγηλάτει̃ον) у Горјаници и Малуки. Архиепископ Данило II је можда најбоље окарактерисао цара Андроника, великог дародавца Свете Горе говорећи: „Подивимо се овоме светоме и благоверноме васељенскоме цару кир Андронику, посматрајући његову добру веру и љубав према Богу. Јер њоме разгарајући се, и душу своју чистећи добрим делима свога живота, прозре умним очима будуће давање вечних добара, свагда се милостив јављаше човечјој природи.“2 Андроник поклања Хиландару 1321. године планине Мачиште код Мелника, док игуману поклања три ћелије у српској болници у Цариграду.3 Ово није први случај да игуман прима личне поклоне. У моментима великих дипломатских успеха обе стране су чиниле тражене услуге манастиру, али су уједно и саме даривале дипломату лично. Игуман Гервасије је примао више дарова и од старог Андроника II и од унука Андроника III, поготово када је дошло до свађе око престола између деде и унука, будући да су обојица желели Србију за савезнике. Поред потврде старих дарова тада дарују и Здравик (данас Дравискос) на Струми, као и посед Георгили и посед у Солуну. Села на Каламарији, Кумучул и Кричане, док „дипломата“ јеромонах Калиник добија манастир Св. Николе код Сера, са независношћу од епископа и других власти4. Касније, пред своју смрт, Калиник је издејствовао дозволу од цара да Хиландар наследи овај манастир по његовом упокојењу, са доста увећаним имањем.
Распад српског царства свакако је погодио и манастир Хиландар, али не много у материјалном погледу. Све до друге половине XIV века имања су се и даље ширила. Нови ктитори су кнез Лазар, Бранковићи, деспоти и великаши српски. Вук Бранковић, чији је брат Герасим био хиландарски монах, прилаже Хиландару 1377. године велико властелинство Св. Ђорђа на Серави код Скопља. Исте године и штипски челник Станислав дарује неколико села, а деспот Јован Драгаш имунитете5. Константин Дејановић дарује задужбину Јована Оливера, манастир Лесново. У исто време Јевдокија Дејановић са сином даје Хиландару задужбину Дејанову, Богородицу Архиљевицу у прешевском крају са властелинством. Ускоро манастир добија и нека села крај Врања. Кнез Стефан даје манастиру раније обећано властелинство Обрада Драгојлалића, који се предомислио око поклона те га је кнез натерао да ипак дарује манастир. Међутим, већ крајем истог века, надирањем турске војске, манастир губи извесна добра. У XV веку Хиландар има тридесетак великих метоха, док на Светој Гори живи између двадесет и тридесет хиљада монаха.
НАПОМЕНЕ

1 В. Мошин и М. Пурковић, Хиландарски игумани средњег века, Београд, 1999.
2 Архиепископ Данило II, СКЗ, књ. 237, Београд, 1935.
3 Исто.
4 Исто.
5 В. Мошин и М. Пурковић, исто, стр. 90.