уторак, 30. јун 2015.

Хиландарско подворје у Солуну, 9. део


Повратак мирског свештенства


После стабилизације ратом опустошене земље, Српска црква и држава поново шаљу свештенике на српску солунску парохију, с тим што им држава придодаје и нову дужност - свештеночувара војничког гробља на Зејтинлику.

Први званични парох био је протојереј Сава Рабреновић, који је обављао ову дужност од 9. марта 1924. до 24. јануара 1926. године. Иначе, служио је у Солуну и неколико пута раније 1917. и 1919. године, када је повремено боравио у Солуну као ванредни архијерејски намесник.

Иза оца Саве на ову, сада проширену дужност долази 17. октобра 1926. и остаје до 3. новембра 1929. године, свештеник Петар Шућуровић. Између проте Саве и оца Петра на парохији је кратко био Хиландарац, јеромонах Арсеније (Савић), који је раније био заменик пароха (1939). После свештеника Петра парохију опет опслужују Хиландарци -јеромонах Иларион, који се на парохији нашао 1929, а затим Георгије и Данило 1930.године.

Од 1931. г. па до избијања новога рата поново долазе мирски свештеници. Протојереј Стојан Стејић, ступа на дужност 30. марта 1931. и остаје на њој до 4. октобра исте године, када прима и дужност свештеночувара гробља, те са том функцијом остаје у Солуну све до 1934. године. Веома цењен у српским круговима у Солуну, прота успева поново да оформи српску основну школу у Солуну (1934)1. Упокојио се 13. априла 1934. у Солуну, одакле бива пренесен и сахрањен у Скопљу.

Следећи парох и свештеночувар гробља на Зејтинлику био је окружни протојереј у пензији Нићифор Цвијетић. На ову дужност ступа 12. августа 1934. и остаје на њој до 20. октобра 1935. године. Упокојио се у Београду након Другог светског рата.

Бивши парох врањскобањски прота Коста Стевановић, који долази након проте Цвијетића, ступа на ту дужност тек 10. септембра 1936. и остаје на њој све до 20. октобра 1938. године.

Последњи парох из Србије, пред почетак Другог светског рата, био је прота Сребрен Благојевић. Пре доласка у Солун прота се налазио на служби сурдуличког пароха и масуричког архијерејског намесника. На парохији у Солуну, проводи време од јула 1938. до 27. новембра 1941. године, када га Бугари протерују из Солуна, те се враћа у Сурдулицу, где се и упокојио.

Тада су Бугари опљачкали храм Св. Саве и све вредности пренели у њихову цркву Св. Јована Златоустог.
НАПОМЕНЕ
1 Прота М. Петровић, Црква Св. Саве у Солуну и њени свештенослужитељи, Православна мисао, Београд, 1980.