уторак, 30. јун 2015.

Хиландарско подворје у Солуну, 8. део


Послератни свештенослужитељи


Након завршетка рата, на месту пароха, опет се појављују хиландарски монаси, на челу са архимандритом Лукијаном. Како је земља, услед рата опустошена и осиромашена за велики број интелектуалаца, међу њима и свештеника, она није била у могућности да пошаље нове свештенике у Солун зарад тамошњих потреба нашег живља. Стога опет, хиландарски јеромонаси одлазе у своје подворје у Солуну.

Већ 1918. године одлазе: јеромонах Хризостом (1919. г. он се потписује као парох цркве Светог Саве), јеромонах Доситеј (студира теологију у Солуну и уједно обавља функцију пароха), архимандрит Авксентије (једно време пре рата био је и на метоху у Нишу), протосинђел Нестор (Вучковић), јеромонах Фирмилијан (ово послушање обавља од 1919. до 1922. године) а после њега -јеромонаси Петар (Петровић) и Викентије, који служе 1923. године.

Архимандрит Лукијан, који је, упоредо са набројаним паросима, служио у Солуну, потписивао се као старешина овог храма. Дужност помоћника старешине храма обављао је јеромонах Фирмилијан Хиландарац. (Обојица су примала плату Министарства иностраних дела.)

Први пут се, као свештенослужитељ Светосавског храма у Солуну, појављује и један Рус, Јован Турскиј, од јуна до октобра 1923. и, касније, 1926. године. Потписивао се као заменик пароха храма.1 Турскиј је у ствари био руски свештеник војних логора, а касније и руске колоније у Солуну, где је вероватно остао због прилика у Русији.

Након руског јеромонаха опет се појављују хиландарски - архимандрит Мирон (Јанковић), родом из Шапца. Он стиже у Хиландар 1902. године, по наређењу министра спољних послова и митрополита Димитрија.2 Мирон је завршио духовну академију на Халки, надајући се да ће га изабрати за митрополита дебарско-велешког где се тада налазио Грк митрополит.3 Свом потпису Мирон придодаје и „свештеночувар српског вој-ничког гробља."4 Оваква титула, уз име солунског пароха, први пут се помиње 1923. године.

У периоду после Првог светског рата, српска колонија у Солуну је доста ојачала. Између четири хиљаде Срба, колико је живело у колонији, било је људи различитих друштвених слојева. Одмах након рата Срби су држали, на територији Солуна, 120 трговачких фирми, међу којима је било и водећих фирми у граду. Срби у Солуну су држали две угледне банке са филијалама, потом Трговачку комору и Југословенски клуб. Такође, имали су и Југословенску слободну зону у луци. Све ово говори о значају тадашњих Срба за привреду Солуна, а уједно и о великој обавези српског пароха у Солуну.



НАПОМЕНЕ
1 Прота М. Петровић, Црква Св. Саве у Солуну и њени свештенослужитељи, Православна мисао, Београд, 1980.
2 Р. Радић, Хиландар у државној политици Краљевине Србије и Југославије 1896-1970, Службени лист СРЈ, Београд, 1998, стр. 47.
3 Војвода Василије Трбић, Мемоари 1, Београд, 1996, стр. 57.
4 Прота М. Петровић, исто.