недеља, 28. јун 2015.

Хиландарско подворје у Солуну, 5. део



 Свештенослужитељи метоха

Иако је црква Св. Саве у Солуну хиландарско власништво, односно, његов метох, многи су сматрали да су једини свештенослужитељи метоха били хиландарски јеромонаси. У време када је овај посед имао заиста функцију метоха тако је и било. Свештеници су били хиландарски братственици, који су првенствено били економи метоха. Временом, како је метох изгубио своју првобитну функцију, за свештенослужитеље метохијског храма долазе и мирски свештеници. Светосавски храм у Солуну, по матичним књигама од 1896. године, функционише као Српска парохијска црква за српску колонију у Солуну.

Почевши од 1896. г. па све до пред Први светски рат (1913) свештенике у Солун су слали, у договору, ондашња црквена и државна власт, које су их уједно и водиле као своје службенике. Све је то чињено уз сагласност турске Порте.

Први мирски свештеник, који је обављао функцију солунског пароха, о коме постоје писани трагови, био је протојереј Никола Ђорђевић1 (1896-1900). Како налазимо у матичним књигама, које је он и формирао у овом храму, вршио је дужност пароха од 6. јануара 1896. до 10. јуна 1900. године. Већ 1902. г. налазимо га на функцији прешевског намесника.

Протојереј Сима Ј. Буквић2 (1900-1905) је следећи свештенослужитељ у метохијском храму и парох српске колоноје у Солуну. На тој служби налази се од 2. јула 1900. до 6. јануара 1905. године. Дакле, на овој дужности се задржао, исто као и његов претходник, четири и по године, након чега је отишао у Македонију на положај председника Духовног суда у Штипу. Као умировљени свештеник, упокојио се у Нишу, пре Другог светског рата.

У време проте Буквића у Солуну је постојао још један српски свештеник, такође протојереј, отац Станоје Рашић3. Прота С. Рашић је 1904. г. обављао дужности катихете у ондашњој српској гимназији у Солуну. Повремено је обављао и дужност солунског пароха, да би, након одласка проте Буквића, ову парохију званично и преузео. Упокојио се услед задобијеног тифуса 31. децембра 1907. г. у Солуну. Свештеничко опело обавио је прота Стева Димитријевић уз саслужење још једног свештеника и ђакона. (Претпоставља се да је реч о ђакону Степићу, који се, у протоколу венчаних, помиње на једном венчању заједно са протом Рашићем.)

Последњи међу паросима у Солуну, до почетка Првог светског рата, био је јереј Атанасије Петровић4 (1908-1913), који је касније одликован и чином протојереја. На дужност солунског пароха долази одмах након проте Рашића и остаје на тој дужности све до 21. априла 1913. године. Као и његов претходник, и свештеник Петровић обавља и дужност вероучитеља у српској солунској гимназији.

Поред ових свештеника, повремено, у хиландарском храму у Солуну, служили су и други свештенослужитељи, највероватније, у одсуству званичних пароха. Неки од повремених свештенослужитеља обавили су по неко крштење, венчање или опело и завели га својом руком у матичне књиге.5 Неки од њих су: архимандрит Јоаникије (Воденица) 1900, архимандрит Антон (парох храма Св. Тројице, највероватније Грк). свештеник Ђорђе Танасијевић (1903), протојереј Стева Димитријевић. (Протојереј С. Димитријевић је извршио опело проте Рашпћа, а поново се појављује 1909. и 1911. године, када је обавио два крштења и једно венчање. Иначе, он је све ове године био на функцији ректора Призренске богословије, те је вероватно често долазио и до Солуна.)

Поред дужности пароха, неки свештеници су, као поменути С. Рашић и А. Петровић, обављали и службу катихете, односно, бивали вероучитељи у српским школама у колонији. Српска колонија, поред Солуна, имала је своје школе и у Водену, Дојрану, Јенице-Вардару и у још неким местима. У Солуну је, поред основне школе на Вардар капији (Метаксасов трг), постојала и српска гимназија звана „Дом науке" крај Беле куле (Левкос пиргос, Беас кула), као и Виша девојачка школа. Српских основних школа је било више, тако да се помињу и њихови надзорници. Тако, на пример, 1908. г. надзорник основних школа солунског вилајета је извесни Михаило Питовић.
НАПОМЕНЕ
1 Прота Милутин Петровић, Црква Св. Саве у Солуну и њени свештенослужитељи, Православна мисао, Београд, 1980.
2 Исто.
3 Исто.
4 Исто.
5 Исто.