субота, 27. јун 2015.

Хиландарско подворје у Солуну, 4. део

Галеријев славолук

Камвунион број 1

 У време владавине Римљана, око 300. године после Христа, Галерије украшава Солун јавним грађевинама изузетне лепоте, дајући му изглед који ће га уздићи и прославити у периоду Византије. Чувањем и одржавањем тих карактеристичних грађевина из свих периода историје, Солун постаје живи музеј уметности.
Галеријев славолук - Камара
У центру града сачувана је Агора, Галеријев царски комплекс палата са апсидом, а његов лук победе (познат као Камара), налази се у најстаријој улици Игнатији, крај Ротонде, близу палате.
Ротонда Светог Георгија

Југоисточно од Галеријевог лука победе, у центру Солуна, источно од Митрополије, у близини Беле Куле, недалеко од водоскока (познат под именом Синдривани), покрај данашњег Међународног Сајма (наставак вашара Димитрије још из времена Византије), на такозваном хиподрому (некада је ту заиста постојао хиподром), налази се једносмерна уличица Камвунион, у којој је смештена хиландарска црква Св. Саве на месту старог метоха.
Бела кула
За време српског конзула у Солуну Павла Денића, када су Срби водили борбу са Бугарима и Грцима, на хиландарском метоху у Солуну успели су да подигну цркву Св. Саве, коју су Турци толерисали и признавали сматрајући да манастир има право да на свом метоху има цркву, с тим да црква не сме да има куполу.

О њеној изградњи нам сведочи војвода Василије Трбић у својим Мемоарима:

„Ми Срби имали смо српску цркву на најлепшем месту у Солуну, на такозваном хиподрому, у непосредној близини Беас Куле. Ова црква је метох манастнра Хиландара. Ту је некада био један стари, полусрушени конак, у коме је једна собица служила као капелица, где се један духовник молно Богу и читао молитве вернима и, ако би било нешто прилога, слао их је манастиру Хиландару. Када је 1896. отворена српска школа у Солуну, против чијег су стварања били подједнако ангажовани Грци и Бугари, а Србима је била потребна црква исто тако као и школа, онда се поставило питање да се у овом метоху манастира Хиландара направи црква. Хиландар је био у бугарским рукама, па његов сабор, састављен од самих Бугара, није хтео ни да чује да се овај метох уступи Србији, која ће ту подићи српску цркву.
Василије Трбић
За то место, у том солунском метоху, јавио се архимандрит Василије који је дуго година био у хиландарском метоху у Нишу [...] старци у Хиландару једва су то дочекали и дали му тако-звану манастирску Грамоту, с којом је он имао да се јави грчком митрополиту у Солуну и турским властима [...] Чим је архимандрит Василије дошао у Солун за настојника тога метоха, дошао је у везу са српским конзулом. Од једне старе куће, у којој је била такозвана масларница, тојест, млин у коме се мељу маслинке и цеди зејтин, који је давао извесне приходе манастиру, решили су да подигну цркву. Али пошто је за грађење цркве изнова било потребно ако не друго, оно бар одобрење хиландарскога сабора, архимандрит Василије и српски конзул, мислим да је тад био Павле Денић, решили су да од ове маслинарнице направе цркву. Пошто су избацили млин за маслине и пресу за цеђење зејтина, почели су рад. Најмили су неке Грке који су товарили земљу у сандуке и на магарцима износили је изван Солуна тамо где се обично баца смеће. На протест Бугара и Грка, турска власт неколико пута забрањивала је овај рад. Али, архимандрит Василије енергично је бранио своја права, доказујући да је он једини властан да подиже или преправља извесне грађевине на метоху којим он пуноправно управља. Тако је после двомесечног или тромесечног рада, од ове маслинарнице, постала црква Св. Саве. Србија је ту направила иконостас, лепе певнице и сазидала један леп двоспратан конак са осам соба. Ето тако је постала црква Св. Саве у Солуну."
Српски конзул у Солуну Димитрије Боди, 18. новембра 1897. године јавља митрополиту Србије Михаилу да радови на цркви добро напредују, и да ће се он, већ идуће године, постарати да је прошири.

Архимандрит Василије је сматрао највећим проблемом недостатак појаца у храму, јер, како каже, учитељи су слабо знали пјеније и црквено правило.

У српску цркву у улици Камвунион број 1, током рата, за време свог боравка у Солуну, редовно је одлазио и српски краљ Петар I Карађорђевић. Како каже војвода Василије, на срамоту свих Срба, Француза и Енглеза, њега је у цркву редовно довозио један шофер у приколици прикаченој за мотор. Српска црква у Солуну, сваке недеље и празника, бивала је препуна избеглог народа који је у њој, са страхопоштовањем, посматрао свог седог и намученог краља, гледајући у њему своју отаџбину.

Ради дочаравања ондашњег времена, пренећемо још један део Мемоара војводе Василија Трбића:

„Краљ би стао испред такозваног краљевог стола, на коме је висила слика краља Стевана Дечанског. И тако су два краља-мученика, оба у младости и у старости прогнани из своје земља, били ту, на истом месту и тако су једна мртва а друга жива фигура потпуно одговарали једно другом. Краљ би увек одстојао литургију до после Достојно јест, а тада би, дубоко се клањајући и крстећи се, изишао из цркве [...] Био је најбоље оличење туге и патње поробљене Србије.“11

Поред краља, редовно су, на богослужења, долазили и крај њега стајали двојица српских првака из Македоније. Један од њих, родом из Кривогаштана, Блажо Пашић, првак српски у целом прилепском и крушевском срезу, и други, чувени деда Мицко из Тополчана.

Изнад засвођеног улаза у малену порту стајала је мермерна плоча са натписом: „Подворје славеносрпске царске лавре манастира Хиландара, подигнуто 1890".2 Зграда крај цркве на метоху била је једноспратна, али прилично висока, док је храм био низак али доста простран. Како је био окружен околним приватним кућама, могао се видети тек са капије дворишта метоха. Иако доста скромне унутрашњости, храм је био веома уредан и снабдевен свим потребама за свештенослужења.
НАПОМЕНЕ
1 Војвода Василије Трбић, Мемоари 2, Београд, 1996, стр. 67.
2 Прота Милутин Петровић, Црква Св. Саве у Солуну и њени свештенослужитељи, Православна мисао, Београд, 1980, стр. 125-135.