петак, 26. јун 2015.

Хиландарско подворје у Солуну, 2. део

Солунски храм Светог Николаја, задужбина краља Милутина

Први трагови солунског метоха

Како је временом манастир Хиландар постао самосталан у сваком погледу, то је било неопходно да и он, попут Ивирона, има свој метох у Солуну. Хиландарски игуман и потоњи архиепископ српски, Данило други, ово дело приписује првом ктитору, Светоме Сави: „И у граду Солуну, и ту подиже царске дворе, и сазда цркву у име светога архијереја Христова Николе, и цркву у име Св. мученика Христова Георгија [...] и многе дивне палате постави, и такво место сваким многим часним потребама испуни." Но, ипак, Свети Сава и по повратку из Никеје борави у Филокалу.
поглед са истока

Животописац краља Милутина, набрајајући дела и задужбине овог Светог краља, наводи и обнову келије Светог Ђорђа у Солуну, за коју каже да је задужбина Светога Саве. Радови на овом метоху се највероватније односе на подизање веће цркве и конака за смештај братије која долази у Солун и српских достојанственика.
унутрашњост Милутинове цркве у Солуну (поглед према олтару, истоку)

Рад на обнови потврђује и царска хрисовуља о потврди хиландарских добара из 1292. године Андроника П (1282-1328). Хиландарци су, крајем ХШ века, купили виноград од неког Мелидона и дали га у надлежност овом метоху у Солуну. Будући да наилазимо на помињање параеконома манастира Солунског (τη̃ς μονη̃ς Θεσσαλονικέων), који је са другим Хиландарцима сведочио у спору са Зографом 1290. г. око имања на Превлаци, можемо претпоставити да је келија Светог Ђорђа, крајем XIII века, већ називана манастиром.1 Поседовање метоха Светог Ђорђа у Солуну, овог пута заједно са виноградом, опет потврђује Андроник II златопечатном повељом од јануара 1299.године.
унутрашњост Милутинове цркве у Солуну (поглед према западу)
Отприлике пре 1316. године монаси су се обратили цару са молбом да им одобри кори-шћење воде из Солуна, ради чега он и издаје царску хрисовуљу. Ова чињеница наводи на сумњу да је метох једно време запустео, чим вода није коришћена, те по обнови метоха монаси моле ново одобрење за коришћење воде која тече од Хортаита. Постоји претпоставка да је до запуштења метоха дошло услед најезде Каталонаца на Свету Гору, који су вероватно успут пљачкали и пустошили манастире. Дакле, након овог опустошења, краљ Милутин обнавља метох. С обзиром да се метох помиње у повељи из 1316. године, када монаси траже одобрење за коришћење воде, можемо закључити да обнова још увек траје, или се пак завршава. Већ идуће године, хрисовуљом од јула месеца, каже се: „...метох се види новоподигнут (ανεγηγερμένον) у Богом чуваном граду Солуну..." Овај запис, пак, јасно указује да су радови били окончани пре јула месеца 1317. године, те цар признаје обновљени метох за хиландарски. Милутинов животописац, такође, помиње обилне краљеве дарове новообновљеном метоху, мада их, нажалост, не лоцира конкретно. Речи о даровима не налазимо ни у Андрониковој повељи из 1317. године, те постоји могућност да је даровница написана након јула 1317. г. и да је Андроник потврдио даровање ових имања у повељи из 1318. године која је, нажалост, изгубљена. Међу даровима новог метоха 1335. г. спомиње се и солунски манастир звани Свети Јерусалим, као старо хиландарско власништво. Свети Јерусалим се налазио у четврти Светог Парамона. У поменутој хрисовуљи цара Андроника II из 1317. г. помиње се и имање у месту Коскина у делти Вардара, дар Михаила VIII Палеолога, манастиру Хиландару. Има података да је економу солунског метоха поверена брига и око овог имања у делти Вардара.2 Ни у овој, као ни у каснијим повељама, нигде се не помиње име метоха. Очигледно да манастир Хиландар, осим овог метоха у Солуну, није имао друге те је било и непотребно наглашавати име метоха на који се повеља односи. Уговор између Хиландара и женског манастира, који се налазио у близини солунског метоха, а у вези њиховог закупа хиландарске земље, сачуван је само делимично, те остаје непознато да ли је и ту изостављено име или не.3 Такође, у уговору метоха са Маријом Дикранис и њеним супругом (јула 1328) монах кир Софроније се помиње само као економ хиландарског метоха у Солуну, што потврђује да других у овом граду није било.4 О имању метоха у Солуну сазнајемо и из пописа државних дажбина из друге половине XIII века, којим се одређује Хиландару да плаћа годишње 16 перпера на 800 модија земље у Крушицама на Старом Вардару.

Цар Душан у потврди из 1348. г. не спомиње реч метох, већ само „... цркву Св. Тројице у Солуну, са кућама и местом...“1. Могуће да је, приликом обнове, краљ Милутин променио посвету метоха, а, на такву мисао, наводи и Копорински летопис из XIV века у чијем тексту се каже: „Милутин у Солуну сазда Свету Тројицу, украси је и палате подиже".5 Наиме, летописац ову изградњу описује, попут Данила, када говори о обнови келије Светога Ђорђа. Архиепископ Данило, знајући за ранији назив ове келије, односно метоха, задржава стари назив за обновљени метох.

Сада нови назив Свете Тројице потпуно смењује ранији назив метоха Св. Ђорђа, али су хиландарски монаси увек имали пребивалиште у Солуну, без обзира на промену његовог имена.
НАПОМЕНЕ
1 М. Живојиновић, Солунски метох манастира Хиландара, Зборник радова Византолошког института XXXVII, 1998.
2 М. Живојиновић, Историја Хиландара /, Просвета, 1998,стр.116.
3 Владимир Мошин и В. Пурковић, Хиландарски игумани средњег века, Београд, 1999.
4 М. Живојиновић, исто.
5 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, 1927.