петак, 26. јун 2015.

Хиландарско подворје у Солуну, 1. део


Солун - центар православља

 Солун, један од најстаријих градова Европе, представља центар северне Грчке, још од времена Господњег земног живота, па све до данашњих дана. Иако је живот у области природне луке Термајског залива, постојао још три хиљаде година пре Христа, историја Солуна почиње уједињењем 26 мањих градова од стране краља Касадроса (315. г. пре Христа). Град постаје све значајнији, поготово у време Филипа и Александра Македон-ског. (Александар оснива свој главни град Тесалоники-Солун, давши му име по својој сестри.) Битност града расте све више у периоду Римљана, када постаје центар регије.
Свети апостол Павле 54. године долази у Солун, проповедајући хришћанство, које Солун преузима из безбожничких руку. Сјајна космополитска раскрсница, центар трговине, поморства и античке културе, постаје велики центар православља са утицајем на општу културу. По прихватању хришћанства почињу да се граде велелепни храмови и манастири без којих Солун не би био препознатљив.
На 150 км од најудаљеније тачке области Халкидикија, Солун је Атосу најближи велики град, те су стога светогорски монаси увек били упућени на њега, било због трговинских или неких других послова. Везе негрчких монаха и ходочасника са овим градом су биле још веће, јер је представљао светску раскрсницу поморских, као и копнених путева. На путу за Србију он је незаобилазна станица.
Грузински манастир Ивирон, од момента свог оснивања (979-980), поседовао је у Солуну свој метох, звани Леонтијев манастир, посвећен Св. Јовану Крститељу. Са Хиландаром је био сличан случај.
Биограф Св. Саве, Доментијан, бележи да је Св. Сава у Солуну увек пребивао у свом манастиру Филокалу, где се задржао и по повратку из Никеје 1219. године. „Ту давши много злато, и братство своје обдари прилозима, и уписа помен родитељима својима и себи незаборавно до краја. И ту оставши колико хтеде, преписа многе књиге законске и о исправљењу вере, које требоваше његова саборна црква."1
Филокал је био битан манастир тога времена у Солуну. Тада се Солун налазио под влашћу Латина. Епирски владар Теодор Анфел, таст краља Радослава, 1224. г. га ослобађа, и тада бива проглашен за византијског цара, а 1246. г. преузима га никејски цар Јован Ватац. Филокал, за разлику од многих солунских цркава тога времена, није био под католичким свештеницима, али бива разорен око 1405. године.
У време светитељевог боравка у Филокалу, солунски митрополит, по казивању Доментијана, био је Константин Месопотамит, који је раније учествовао у Савином произвођењу за архимандрита у солунском храму Св. Софије, заједно са епископима: јерисоским Николајем, ардамеријским Димитријем и касандријским Михаилом. Други славни животописац Теодосије, говори да је Свети и овом приликом боравио у свом манастиру Филокалу: „...у свој манастир Филокалији ушавши становаше".
Света Софија у Солуну, и данас катедрални храм солунске Митрополије

Законске књиге, које помиње животописац Доментијан, односе се на Законоправило Св. Саве. Оно је било неопходно за нову црквену организацију у Србији, која је предстојала новом архиепископу Сави. Номоканон или Законоправило, око којег се Свети Сава брине целим својим путем, представља низ од стотинак законских правила, скупљених из најбољих закона тадашње Византије, са великим стваралачким уделом Св. Саве. Његов рад на Законоправилу, није само сакупљачки или преводилачки, он је састављач оригиналне књиге са којом ниједна номоканонска књига Византије није иста. По своме нахођењу, Св. Сава распоређује правила 130 година пре настанка Душановог закона, а који остаје и до данас законски кодекс Српске цркве. Св. Сава је учврстио црквенодржавну самосталност Србије и свест Срба о сопственој самосвојности, указујући да је закон тај који мора царовати и бити огледало свима.
Поред Филокала, Хиландарци су, свакако могли одседати и у манастиру Светог Николаја Мироточивог, који се налазио насупрот Златне капије, значи изван града. Тим пре што је у овом манастиру још одраније било српских монаха, који су чак учествовали и у одбрани града од Нормана 1185.године.
НАПОМЕНЕ
1 Доментијан, Живот Светога Саве и живот  Светога Симеона, СКЗ, Београд, 1988, стр. 141.