среда, 20. мај 2015.

Хиландарски поседи и градитељство у време Уроша I

Света Тројица на Спасовој води

Након обнове самог манастирског комплекса, у време краља Уроша I (1243-1276)1, приступа се и изградњи првог објекта изван манастирских зидина2. У време игумана Јевстатија, а за време прота кир Арсенија, изграђен је пирг3 посвећен Преображењу Господњем, који је у ствари представљао обновљење једног од оних порушених манастира из Милеја. Уједно, ова кула је представљала додатно утврђење манастира, у којој ће 1264. године хиландарски сабрат Доментијан, ученик Св. Саве, написати незаборавно дело, Жишије Св. Симеона.

Каснији игуман Хиландара, Јоаникије, залагањем код свог и манастирског покровитеља краља Уроша I, чијом жељом је и постао игуман у време рата са Византијом,4 манастир добија на дар и келију Св. Петке у Тморанима5.

Како је Хиландар напредовао и учвршћивао се духовно, тако се развијао и јачао и економски. Убрзо постаје и средиште културног живота средњовековне Србије. У њему су се марљиво преписивале књиге за потребе манастира Србије, а књиге даровитих писаца ликовни уметници украшавали су вињетама, минијатурама и заставицама. Поред већ поменутог Доментијана, овде су стварали и други врсни мајстори лепе речи: Теодосије, Данило, Никодим, граматик Теодор, Теодул, старац Исаија, Григорије, потоњи епископ рашки и многи други велики Срби Хиландарци. Света Гора у том времену пружала је нај-боље теолошко образовање, са успутним учењем грчког језика, те су често Хиландарци бирани за епископе по Србији. Хиландар постаје центар наше старе цивилизације и културе.

Брига српских владара била је, не само чување, већ и пораст манастирских властелинстава која су касније организована у метохе. Тешко је набројати сва имања која је манастир добијао од српских владара, а нарочито оне у пределима српских држава, где се највећи део хиландарских добара и налазио, у Србији у XIII веку.

За период владавине краља Уроша I једини податак којим располажемо је да је деспот Димитрије Анђео (1244-1246) издао наредбу6 која се односи на један спор манастира Зига још из XI века у вези тзв. Каракалин винограда. Наиме, манастир Скорпија је био у спору са манастиром Зигом, а како у међувремену Зиг прелази у власништво Хиландара (јуна 1199), то и ову расправу преузимају монаси Хиландара, и на крају је решавају у своју корист.7

На полуострву Лонгосу Хиландар, под нама непознатим условима, добија имање у Трипотаму8, а затим и у месту Коскина у делти Вардара као дар Михаила VIII Палеолога9. Априла 1271. године, исти цар потврђује раније даривање дела села Граца на Струми. Приближно у исто време решава се и спор Хиландара са Лавром и Ксиропотамом, којим се Хиландару враћају неправедно узети поседи. По Баришићевом попису око 1265. године манастир добија на дар од Грка Димитрија Спартина, потоњег монаха Давида, и његовог пријатеља Николе Кабана земљу у Лушцу, а по другим изворима посед су даровала браћа Јован, Михаило и Константин Спартин, мада постоји могућност да су и једни и други даровали имања у истом селу. Овај посед се налазио на неких 20 км југозападно од Ставроса. Данас је ово место познато под именом Мелисургос. На њему се налазила метохијска црква Св. Димитрија, те је као метох Св. Димитрија био и потврђен повељом од јануара 1299. године.

Прве помене хиландарског метоха у Солуну, под именом метох Св. Ђорђа, срећемо у рукописима из XIII века. Наилазимо на податке да је економу овог метоха поверена брига и око поменутог имања у делти Вардара10. Два метоха у Византији се појављују као имања која су одувек у власништву Хиландара,11 вероватно наслеђена уз Зиг или неки други манастир из области Милеја. Такође наслеђене су и парцеле на Превлаци са црквом Св. Николе, крај Ксерксовог канала. Око овог имања Хиландар је водио спор са манастиром Зографом. Хиландарски игуман је безуспешно тражио његово решавање од управника Солуна Никифора Хумна, а спор је пресудио јерисоски епископ Јеротеј 26. маја 1295. године - српски монаси су за 20 перпера откупили њиву12. У спору око имања на Превлаци, спомиње се, до сада најстарији списак дела хиландарског братства: духовник јеромонах Елефтерије, бивши велики економ Амфилохије, нови велики економ Василије, јеромонах Христофор, монах Михаил, Никодим, параеконом са солунског метоха и келар Иларион.
Необавезним правилом, али ради потребе економа метоха, иначе хиландарског братственика, на имањима су изграђиване метохијске цркве, по којима су од 1229. г. метоси добијали и имена;
на пример, метох у Солуну познат као метох Св. Ђорђа. Ово необавезно правило постало је готово пракса након Косовског боја. Манастир је тада на свим имањима у Србији подизао параклисе и слао духовнике како би васкрснули пали дух и слободу сахрањену на Косову. Западније од Јерисоса, Хиландар је са Зигом добио и посед у селу Камени, а на Касандри манастир је поседовао и ливаде за зимску испашу стоке. Краљ Драгутин је издао повељу Хиландару којом га дарива са неколико села и имања у око-лини Призрена, а уједно је и потврдио манастиру имунитет дариван од Стефана Немањића.


НАПОМЕНЕ
1 Трећи син Св. Стефана Првовенчанога, отац краљева Драгутина и Милутина, ктитор Сопоћана, где је и сахрањен.
2 Од Доментијана, Житије Св. Симеона, СКЗ, Београд, 1988, стр. 324, сазнајемо време изградње (средина XIII века).
3 Данас се на том месту налази келија Пресвете Тројице на Спасовим водама, на пола сата хода југоисточно од Хиландара.
4 В. Мошин и М. Пурковић, Хиландарски игумани средњег века, Београд, 1999, стр. 17.
5 Данас, село Моране крај Скопља.
6 Баришић, Попис, 36, бр. 39.
7 Мирјана Живојиновић, Историја Хиландара /, Просвет,1998,стр.115.
8 Баришић, Попис, 39, бр. 50.
9 Хрисовуља Андроника II од јула 1317, ризнииа манастира Хиландара.
10 М. Живојиновић, исто, стр. 116.
11Сhilandar I, no 9, 1. 49.
12 В. Мошин и М. Пурковић, исто, видети допуне и објашњења.