понедељак, 18. мај 2015.

Првобитна својина Хиландара


"Царство ми дарује пречасним монасима, негдашњем великом жупану кир Симеону и његовом сину кир Сави ово златопечатно слово којим манастир Хиландар, и оне у пределу Милеја1 (=Јабучњак), удостојава потпуне слободе и ставља их под власт и управу поменутих монаха, бившег великог жупана кир Симеона и његовог сина кир Саве, и истим даје слободу да их уреде како год желе и претворе уједан манастир који ће служити као боравиште оним људима из српског народа, који се буду опредељивали за монашки начин живота, и то као манастир који није никоме потчињен, па ни проту2 Атонске Горе, ни игуману манастира Ватопеда3, него као самосталан, својевластан и самоуправан, као што сами собом управљају на тој Гори постојећи манастири Иверски4 и Амафлићански5; и сви поседи који од давнина припадају манастиру Хиландару и светилиштима у пределу Милеја, као и саме келије тога манастира, подложне проту Атонске Горе, који је у датом тренутку на власти, морају прећи под управу манастира који ће подићи негдашњи велики жупан и његов син, и уживаће исту слободу коју је овим златопечатним словом царства ми удостојен да ужива и сам манастир који ће подићи негдашњи велики жупан и његов син6, и имају се сматрати тако као да под влашћу прота те Горе нису никада ни били, него да су тек сада основани и да су од самог настанка стекли слободу."

Цитат је текст повеље византијског цара Алексија Ш Анђела (јуни 1198), којом српски народ стиче своје прво власништво на Атонској Гори - запуштени манастир Хиландар, који је као грчки постојао скоро два века пре него што је напуштен. Имању се придодају келије, шуме и све што је некада припадало старом Хиландару и мањим манастирима у пределу Милеја. Сам ктитор, монах Симеон придодаје власништву и села Сламодражу (Самодража), Непробиште, Момушу (Мамуша), са још шест села (око 1198. године).

На Атонској Гори и раније је било Срба монаха. Но, доласком Симеона и Саве и стварањем српског манастира број српских подвижника на Светој Гори знатно се повећао.

Хиландар су од самог почетка даривали српски владари. У ктиторе се одмах уписује и нови српски владар Стефан Првовенчани. Одредбом жичке повеље, краљ Стефан Првовенчани ослобађа краљевске манастире (Хиландар је уведен као четврти) са њиховим поседима чак и од власти подручних Епископа.

Традицију настављају и сви остали Немањићи, али и каснији владари: Лазаревићи, Бранковићи... Просто су се међусобно утркивали ко ће бити већи и бољи дародавац, како би задобили молитве и углед међу Светогорцима.

Поред српских владара и велможа, приложници постају и чланови грчких, односно страних властелинских домова. У време игумана Никодима, 11. априла 1227. године, обласни господар Андроник Дука Петралифа, дарује манастиру „за спас душе својих родитеља" селиште Мунзени, са неколико плодних њива у области Струме.7

Захваљујући дародавцима, властелинство манастира Хиландара постаје највеће8, међу светогорским манастирима. У свом поседу има њиве, ливаде, винограде, шуме, воденице, пчелињаке, али и целе планине, села, манастире, цркве, тргове и дућане.
НАПОМЕНЕ
1 У књизи Света Гора и Хиландар, Владимир Ћоровић о овом појму каже: „Милеје или Милеон је место на којем се налазио сам Хиландар, виноград Каракал, метох Св. Николе, Преображења, Св. Ђорђа, Св. Исповедника"; а у часопису Старинар, свеска ХП налазимо: „Од старих манастирића у Милејама, чији је укупни наследник постао Хиландар, помињу се у XI веку манастир старца Лаврентија, Паксамиде, који је опустео 1076. године, манастир Св. Константина звани Зевитов; Св. Георгија Имологите који је био смештен према северу ка Есфигмену, манастир Св. Николе".
2 Прот (први), до средине XVII века биран је из редова најугледнијих светогорских стараца. Функцију је обављао доживотно, а, као старешина Свете Горе, имао је власт над неким мањим манастирима, као и келијама, које је он и расподељивао. Председавао је на саборима игумана. Цариградски патријарх Гаврило IV установио је 1783. године Свештену управу Свете Горе под именом Протат са седиштем у Кареји. Ову управу чине заступници 20 манастира а њоме председава прот који сада више нема никакву власт, већ је само репрезентативна личност Атона.
3 Св. Сава пошто је од цара добио запуштени манастир Хиландар испрва га је поклонио Ватопеду, али, када је, нешто касније, одлучио да са оцем подигне српски манастир, ово место му се учини најподесније. Игуман ватопедски, осетивши њихову намеру, одлучи да им га врати како би остао у пријатељству са монасима племићског рода. Убрзо је издата и повеља која помиње независност од манастира Ватопеда.
4 Манастир Ивирон (Ивери - Грузини) су подигли у Х веку на рушевинама Св. Климента, грузијски цар Јован, његов син Јефтимије и рођак Георгије.
5 На Светој Гори је постојао и латински манастир, кога су подигли монаси италијанског града Амалфија крајем Х века (пре велике шизме). Манастир се налазио на путу ка Лаври Св. Атанасија из правца Ивирона, а актом из 1287. године и манастир и поседи припали су Великој Лаври. Данас се назиру само остаци некадашњег манастира.
6 У Хиландару, крај иконе Богородице Тројеручице, унутар самог рама, налази се штап са натписом: „Сеи жезл даровал цар Алекси Комин светому срскому Савви знак царскои власти поставлати игумана самовластна" (1181). Међутим, те године нити је Алексије био цар, нити је Сава био монах, те је овај натпис неприхватљив као оригинал. Иначе, натпис је често цитиран, нпр., код Љ. Стојановића, Стари српски записи и натииси, док В. Ћоровић, у књизи Света Гора и Хиландар примећује ову неправилност.
7 Владимир Мошин и Миодраг Пурковић, Хиландарски игумани средњега века, Београд, 1999, видети допуне и објашњења.

8 Исто.