уторак, 26. мај 2015.

Краљ Милутин - велики ктитор

Фреска краља Милутина у Хиландару


Владавина још једног великог српског краља, Стефана Уроша II Милутина (1282-1321), битно је утицала на развој српске културе, градитељства, па самим тим и на измене мапа хиландарског имања и на изглед самог манастирског здања. Овај благочестиви праунук Св. Симеона изградио је нови Саборни храм1 (1303) на истом месту где је некада први храм подигао његов прадеда, који је касније ту био и сахрањен. Храм је подигнут по узору на тадашње светогорске храмове, манастира Лавре, Ватопеда и Ивирона. Дакле у стилу византијског градитељства, од материјала карактеристичних за тај стил - камена и опеке.

Форма византијске цркве, сама по себи, има символику Оваплоћења Господњег. Човек је небо одувек замишљао као лопту и у иконографији архангел Михаил држи космос, васељену, представљену обликом лопте, док је пак земљу у својим размишљањима човек видео као плочу, равну форму која личи на четвороугао. И данас такође говоримо о четири земаљска угла, четири стране света, четири крајева земље. У градитељском времену краља Милутина, храм је схваћен као микрокосмос васионе. Историјска чињеница Оваплоћења обухваћена је у тадашњој архитектури. Спајањем кугле (неба) са коцком (земљом), сфернога са равним, градећи символику Оваплоћења, силаска неба на земљу, добијана је основна форма храма, крајеви зароњене кугле дају слику куполе, олтарске и певничке апсиде. Добијен је храм, који је, како каже Ава Јустин Ћелијски, парче неба на земљи, оаза рајска у мору земаљскога пакла. Само овим делом краљ Милутин се уврстио међу највеће ктиторе Хиландара - поново је онебесио хиландарску земљу.

Поред католикона, краљ Милутин је подигао и трпезарију, на месту некадашње Савине. Претпоставља се да је подигао и гробљанску цркву, која је првобитно била посвећена Св. Апостолима, док је данашња посвећена Благовестима. Мало ниже од гробљанске цркве, подигао је и данас јединствену грађевину сачувану из тог периода, вешерај за потребе манастира.

Краљ Милутин је придавао велики значај и утврђењу манастира, те „подиже около тога светога места град са великом тврђавом, због належеће напасти безбожних гусара... и ту на обали крај мора, код места званог Хрусија, подиже велики пирг, и врх њега постави цркву на име Вазнесења Христова, и около сазда град, и постави многе палате".2 После женидбе Милутина са Симонидом настаје период најбољих односа са Византијом те се стога краљ и усуђује да зида српску тврђаву на територији суседног царства. Краљ Милутин о овом важном догађају издаје Хиландару и повељу коју потврђује Протатски акт из 1388. г. Датум на Милутиновој повељи је 6810. година, 13. индикта, круг сунца 22. а месеца осмог. Историчари Мошин и Пурковић, као и Новаковић, одлично примећују неслагање године са индиктом нити са пасхалним елементима. Но, повеља је несумњиво Милутинова.

Доминантан положај у овом комплексу данас, заузимају остаци некада моћног утврђења, чија је свака страна била појачана са по три потпорна зида, према општем типу хиландарских пиргова. Уз јужни део источног зида, са унутрашње стране, налазио се вишеспратни конак, од којег су данас сачувани само прозори и неколико ниша. У се-вероисточном делу још увек постоји зграда новијег конака. У југозападном делу постоји црква основе уписаног крста, са малом припратом. Озидана је каменом и опеком. Доста касније црква је споља премалтерисана, да би деведесетих година XX века била враћена у првобитно стање. У спољњем дворишту манастира налазила су се два зида са две куле, који су силазили до мора. Ово показује да је то некада било хиландарско пристаниште, те да су бродови улазили у овај простор између зидова, где су били заштићени од гусара.

Славни животописац Данило II још нам открива, а то потврђује и царска хрисовуља Андроника II (1282-1328), да је краљ Милутин приступио и обнови солунског метоха Св. Георгија, пре 1316. године, јер се тада монаси обраћају цару са молбом да им одобри коришћење воде из Солуна ради чега он и издаје ову хрисовуљу. Радови на овом метоху се највероватније односе на подизање веће цркве и конака за смештај братије која долази у Солун и српских достојанственика. Међутим, постоји могућност да је приликом обнове краљ Милутин променио посвету метоха, јер се у повељи из 1348. г. помиње метох Пресвете Тројице.3

Управо у време Милутинове владавине дешавале су се битне промене, не само у политичком, већ и у духовном животу Србије. Из Хиландара, у све већем броју, стижу књиге и идеје о богослужбеној пракси која од тада више прелази на правила Византије.

Чување и увећавање хиландарског имања није могло да избегне и повремене спорове. Тако се у историји манастира појављује дуготрајни спор око територије између манастира Есфигмена и Хиландара познате по имену Зли поток4. Приликом ове парнице Хиландар су заступала три старца кир Арсеније, Јоасаф и кир Теодул, а морао је интервенисати и византијски цар. Касније, иако решен, спор је опет обновљен и поново га је сам цар пресудио у корист Хиландара. Такође, постојао је и спор са скорпијским манастиром око плодног земљишта, али оба ова спора решена су у корист Хиландара, који је касније засадио винограде на овим имањима.

У време Стефана Уроша III Дечанског (1321-1331) Хиландар обавља велику куповину некретнина. Купује куће у Серу од Пеларга и Стаматике Парајованове, у Св. Парамону, тадашњој солунској четврти, винограде у Загори и парцеле око Сера, као и три куће у Солуну.
НАПОМЕНЕ

1 Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, СКЗ. Београд. 1988.
2 Данило II, исто.
3 М. Живојиновић, Хиландарски метох у Солуну, 1998.
4 ΚΑΚΟΣ ΡΥΑΞ