субота, 07. март 2015.

Путопис из Унутрашње (Страшне) Каруље

Већ смо раније писали о тзв Унутрашњој или Страшној Каруљи. ОВДЕ

Следи путопис Ненада Андрића




U 08:00 hvatamo gliser Micro Agia Anna do karuljskog pristaništa. Plovimo pokraj Svetog Pavla i ubrzo nam se ukazuju karuljske isposnice. Sa uzbuđenjem i nervozom iščekujemo trenutak pristanka na karuljski dok. Pitamo se da li smo zaista kadri i dovoljno hrabri da se spustimo u, tzv., unutrašnju Karulju. 

Penjemo se stepenicama ka karuljskom skitu. Nakon 10 minuta dolazimo do skita Karulja. Skit se nalazi na mestu nekadašnje kelije Stefana Karuljskog, srpskog starca poznatog još i kao Papa-kralj. Ovaj podvižnik boravio je preko 40 godina na ovom mestu, da bi se potom preselio u manastir Slanci kod Beograda, gde se i upokojio 2001. godine. Na mestu njegove izgorele kelije sada je lep skit sa crkvom posvećenom Svetom Savi. Nastojnik skita je otac Atanasije, Rus. Pre starca Stefana, u ovoj keliji se podvizavao starac Sofronije Saharov, duhovno čedo starca Siluana i autor knjige o ovom ruskom svetitelju. Dosta ruskih monaha se podvizava u ovom delu Atosa, može se reći da oni čine većinu u ovoj neobičnoj naseobini. Rusi su nas dočekali kao najrođenije i sa neskrivenom radošću. U odnosu na druge pravoslavce, nas Srbe naročito poštuju i cene, zbog toga što smo jedini koji se koliko-toliko opiremo zlu sa zapada i EU. Ono što nas je zadivilo kod ovih monaha je njihova jaka vera i postojanost u njoj, što se odražava i u njihovom stavu i samoj pojavi. Visoki i jaki, pravog držanja, prodornih, svetlih očiju i dubokog glasa, ovi podvižnici zaista liče na pravoslavnu vojsku. Raspitujemo se za naše monahe na Karulji, Simeona i Serafima. Nakon što smo na eks ispili rusku rakiju-travaricu, otac Atanasije izlazi na balkon na kome se nalazi ono po čemu je ovo mesto dobilo naziv, čekrk–karulja. “Pater Serafiiim!”, zagrmeo je Atanasije sa balkona. Odgovora, međutim nije bilo, pretpostavka je da je Serafim u Hilandaru, ipak je nedelja pred Vaskrs. Videli smo gde je otprilike Serafimova kelija i odlučujemo se da krenemo ka njoj. Otac Atanasije nam objašnjava kako da se spustimo u unutrašnju Karulju i savetuje nas da rančeve ostavimo u skitu. Dobijamo blagoslov i krećemo.
Prateći uputstva oca Atanasija, veoma lako nalazimo stazicu koja vodi u unutrašnjost Karulje. Čini mi se da od pristaništa pa do ovog mesta ima oko 15 minuta hoda. Na početku staze nalazi se lanac za pridržavanje, koji baš i nije neophodan, a posle i merdevine niz koje se silazi. Malo smo se zabrinuli kada smo na steni ugledali okačene alpinističke pojaseve. Komentarišemo da sigurno nisu tu bez razloga.




Sa merdevina se silazi na jednu strmu stenu. Na slikama spust niz nju izgleda zaista jezivo, međutim u stvarnosti nije tako. Lanci su prikovani za stenu i nema šanse da vam se nešto desi ukoliko se spuštate držeći se za njih. Naravno, potreban je oprez pri spuštanju, stena ipak nije za potcenjivanje. Već kad se jednom spustite, svaki sledeći spust je dosta lakši, jer već znate put i šta vas čeka dole. Ponavljam, spust nije tako strašan kao što izgleda na slikama. 




Nailazimo na keliju Sv. Đorđa. U njoj se čuva glava oca Nikona, ađutanta Romanovih. Nažalost, nismo ušli u nju, izgledalo nam je da unutra nema nikoga ko bi nam otvorio. Godinu dana kasnije sam se vratio na ovo mesto i ipak uspeo da vidim unutrašnjost kelije Sv. Đorđa. Sada ću da opišem taj neobičan doživljaj. Običaj na Karulji je da, kada kucate na nečija vrata, obavezno izgovorite molitvu: “Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, pomiluj nas”. Na Karulji su velika iskušenja i kada stanovnik kelije čuje ovu molitvu, otvoriće vam vrata. Naime, đavo zbog svoje gordosti ne može da izgovori ovo “pomiluj nas”, tako da, kada izgovorite molitvu, isposnik je siguran da mu demon ne kuca na vrata. Ja ovo nisam znao pa sam pokucao i rekao “Hristos Voskrese”, pošto je bio Uskrs. Otvorio mi je otac Jovan, Rus, krupan monah prodornih plavih očiju. Pustio me je unutra i pažljivo osmotrio. “Jesi li hrišćanin, pravoslavac?”, upitao je. “Jesam, Srbin sam!”, odgovorih. “Pa gde ti brojanica, krstić?”, ponovo me upitao otac Jovan. “Ja sam planinar pa se bojim da pri penjanju negde ne zakačim brojanicu i pokidam, zato i ne nosim”, odgovorio sam pomalo zatečen. Jovan me posmatra sa smirenjem i poziva unutra u keliju. Kelija je zapravo manja pećina, neka okapina, u kojoj je jedan deo sklepan od dasaka, dok je u produžetku ozidana pećina. Tu se, pored mnogo drugih, nalaze i lobanje Nikona i Inokentija. Inokentije je u svetu bio bogataš Sibirjakov. Ostavio je sve, izgradio skit Sv. Andreja, zamonašio se i upokojio ovde na Karulji. Nedavno je proglašen za sveca. “Hajde da prvo otpevamo nešto”, reče Jovan i poče da peva “Hristos Voskrese iz mertvih…”, itd. Vaskrs je, u svim manastirima na liturgijama pevaju ovaj tropar, svi moji s kojima sam došao na Svetu Goru znaju da pevaju, samo ja ne znam. Tj., ne znam pravilno, zamuckujem i zaboravljam reči. “Kako ne znaš ovo? Jel ideš u crkvu?”, pita Jovan, već sam mu sumnjiv. “Idem kad stignem, nedeljom sam u planini pa sa planinarima obično obiđem neku crkvu, a ruski ne razumem najbolje”, pokušavam da se izvadim. “Treba da nosiš krst”, reče Jovan i daje mi jednu kutijicu u kojoj je krstić. “Stavi ovo”, reče. Ruke mi se tresu od penjanja po Karulji, mišići mi se grče iz istog razloga, ali ipak uspevam da otvorim kutijicu i izvadim krst. Stavljam ga oko vrata, međutim krstić pada na zemlju, na kraju konca nije zavezan čvor! Posmatram Jovana, vidim kako me gleda izuzetno smireno, ali shvatam da mu nije svejedno, kao da očekuje da se dogodi nešto neprijatno. Znojavim rukama pokušavam da napravim čvor na krajevima konca, ali mi ne ide, materijal je klizav i nikako ne uspevam da spojim krajeve. Jovan prilazi, uzima mi krstić, nešto odmerava na mojim grudima, pravi dva-tri poteza rukom i čvor je napravljen! “Prekrsti se, poljubi krst i stavi ga oko vrata”, reče Jovan i malo se izmače u stranu. Sve sam uradio kako mi je rekao. Jovan me promatrao još koji tren, a onda se dogodila potpuna transformacija! Od potpuno smirenog i opreznog monaha, postao je radostan i veseo kao malo dete! Razvukao je osmeh preko celog lica i zagrlio me očinski, sa puno ljubavi. U trenutku sam sve shvatio! Sve vreme me je ispitivao! Moje neznanje molitve, nenošenje krsta i brojanice, neznanje tropara i to što nikako da namestim krst, sve je ukazivalo da pred njim stoji demon! Međutim, demon ne bi ni mogao da celiva krst, jer bi ga spržio. Eto kakva sve iskušenja trpe ovi podvižnici na ovom najsvetijem mestu Svete Gore! Jovan je radostan, nastavljamo konverzaciju, on ruski ja srpski, ali se sve razumemo. “Koliko imaš godina, jesi oženjen?”, tačno zna šta da me pita. “37, nisam”, rekoh mu. “Što? Egoista?”, opet pogađa u centar. “Pa, ima i toga, ali znate, oče, većina žena u Srbiji ima drugi sistem vrednosti, bitne su im materijalne stvari”, odgovaram. “Ah, srpske žene”, simpatično odmahuje rukom otac Jovan. “Dobro, reci mi, šta ti hoćeš od Boga?”, direktan je Jovan. “Hoću posao, hoću da se smirim se nekom ženom”, odgovaram mu iskreno. “Dobro, idi u crkvu redovno, moli se, a i ja ću da se molim, pa ćemo videti šta će biti”, odgovara Jovan s osmehom. “I ne skidaj ovaj krst, to je tvoje oružje protiv đavola. Kada vojnik ide u rat on ima pušku, a ti imaš ovo moćno oružje protiv neprijatelja ljudskog roda”. Ponovo me zagrlio s puno ljubavi, potapšao po ramenu i ispratio sa željom da se ponovo vidimo. Tačno 3 meseca nakon susreta s ocem Jovanom dobio sam posao! 
Prolazom između kelije i stene nastavljamo ka karuljskom uvu, jednom od simbola svetogorske pustinje. Prethodno smo pronašli, tzv., karuljski put do mora, jednu jamu kroz koju se možete spustiti do obale. Fascinantno! Ipak, ne preporučujem spust onima sa viškom kilograma, ove prečke mi ne deluju baš sigurno.


Karuljsko uvo je krajnja tačka obilaska unutrašnje Karulje. Oko ovog mesta nalazi se dosta kelija, nas je Božja promisao odvela do kelije mladog oca Rafaila, Estonca. Ona se nalazi preko puta uva, na jednom uzvišenju.