уторак, 24. март 2015.

Благодат Хаџи Георгија



Хаџи-Георгије је још као искушеник пројавио разнолике благодатне дарове. Благодат Божија посетила га је док је био још веома млад.

Једном приликом, у зимско праскозорје, док су се сви молили у каливији и извршавали своје правило, зачуо је глас њиховог старца: "Монаси моји, спасите ме!" Пожурио је и одмах то саопштио најстаријем сабрату али му се овај несрећник наругао:
"Одлази одавде, прелешћени, и следи своје правило. Не обраћај пажњу на то..."
Искушеник Гаврило (како се тада звао Хаџи-Георгије) послушао је његов савет. Међутим, и по други пут је зачуо вапијући глас њиховог старца, који је овог пута рекао: "Монаси моји, спасите ме. Налазим се поред Крста у близини Зигоса, испред Керасије, и у великој сам опасности. Помозите ми!"
Отишао је код остале сабраће и рекао им: "Наш старац је у опасности и налази се изнад Крста!"
Онај брат му се поново наругао: "Толико си прелешћен! Чуо си глас старца код Крста, који се налази на два сата хода одавде!"
Тад је Гаврило почео да га преклиње: "Брате мој, прекрсти се и помоли на бројаници, и видећеш!"
И заиста, чим се брат пар пута прекрстио и почео да се моли изговарајући Молитву Исусову, зачуо је очајнички глас њиховог старца.
Истог тренутка су конопцима везали штапове за стопала како би могли да корачају по снегу и пошли су у том правцу. Требало им је готово пола дана да од Кавсокаливије дођу до Крста. На многим местима снег је досезао висину од једног метра.
Њихов старац, отац Неофит, ходао је од скита Свете Ане према Керасији и заморио се од напора. Утонуо је у снег и није био у стању да се креће. Кад су пристигли његови монаси, био је толико утонуо у снег да је једва дисао. Најпре су га пренели у Керасију, где му је указана прва помоћ, а затим су отишли у Кавсокаливију. Остаје чињеница да је Гаврилова молитва (тј. молитва Хаџи-Георгија) спасла оца Неофита.
Хаџи-Георгије, велики у врлинама и подвизима, имао је и благодатни дар споразумевања са животињама. Ово се догодило у време кад је као искушеник Гаврило живео у кавсокаливијској каливији Светог Георгија. Један дивљи вепар упао је у башту и начинио велику штету. Отац Неофит је тад заповедио искушенику Гаврилу да веже вепра својим појасом и да га доведе пред њега. Осим тога, заповедио му је да га затворе у шталу и да начине јасле из којих ће га хранити. На крају се искушеник Гаврило обратио вепру:
"Кад си гладан, дођи овамо и монаси ће те нахранити, али немој уништавати башту ових отаца."
Тако се дивљи вепар настанио на овом месту. Кад би огладнео, ушао би у шталу и јео.
Исприповедаћемо и о једном сличном догађају:
Једном приликом неки дивљи вепар појавио се и у башти керасијске заједнице, где је уништио поврће. Хаџи-Георгије је заповедио својим послушницима да га обавесте уколико поново буду угледали вепра. Једне вечери животиња је поломила ограду и ушла у башту. Чим је спазио вепра, старац га је осенио крсним знаком и заповедио да остане непомичан. Потом га је ухватио за ухо, а вепар је, кротак као јагње, кренуо за њим у шталу. Тада му је наредио да ту три сата остане без хране. Кад је то време истекло, ослободио га је и рекао:
"Благословена животињо, зар ти цео Атос није довољан? Зашто си дошао овамо и уништио оно мало поврћа којим се хране ове душе? Сад иди и не враћај се више, иначе ћу ти удвостручити 'правило'."
И заиста, вепар се од тог доба више није појављивао.
Многи Руси и Грци долазили су да би упознали просветљеног човека Божијег, Хаџи-Георгија. Једном је овај подвижник послао писмо цару у којем му саветује да одређеног дана не прелази кочијама преко моста. Цар је пренебрегао овај савет. Међутим, када се након тачно шест месеци догодила несрећа коју је прорекао Хаџи-Георгије, цар се тога сетио и од тада је према њему осећао велико страхопоштовање.
Кад се Хаџи-Георгије као изгнаник обрео у Константинопољу, његово благодатно присуство значило је божанску утеху за хришћане, иновернике, па чак и за Турке. Посредством овог очишћеног сасуда подвижништва, Божија благодат је творила чуда. Чудотворан је био чак и његов појас, јер су болесници који су га носили били исцељени. Жене које су се током порођаја нашле у опасности, порађале су се безбедно и срећно, а ђавоимани су се ослобађали нечистих духова.
Овај заштитник и исцелитељ учинио је многа доброчинства и Турцима. Многи од њих исцељени су од различитих болести. Сви су га поштовали, па су га чак и прозвали "бизим-баба", што значи "наш отац".