среда, 25. март 2015.

Старац Пајсије о старцу Хаџи Георгију




Budući da se kod nekih ljudi možda može pojaviti pitanje "zbog čega Bog dopušta da pravednici budu mučeni iskušenjima i klevetani, i to ljudi kao na primer čovek Božiji Hadži-Georgije - koji je bio jedna čista duša od malena?", pomislih da bi dobro bilo da napišem o tome ono što osećam.

Sasvim je prirodno da su sudovi Božiji za nas nepojamni kao bezdan, ali po mom mišljenju stvar može biti i u sledećem: Ako Bog ne bi dopustio da određeni pravednici budu oklevetani, kako bi onda mogli da ostanu prikriveni pravi krivci - oni koji svoj prestup ne mogu podneti zbog egoizma? Zemlja im je tesna, a demoni traže prliku da ih dovedu do očajanja, da sami sebi naude i time na sebe natovare osudu.

Velika ljubav Božija dopušta, međutim, da pravednici budu nepravedno optuženi i oklevetani da slabe duše ne bi bila izgubljene; no na kraju se istina ipak pokaže.

Znajući ovo nama, zaista, biva lakše da uvek imamo dobre misli kada čujemo da kolaju ružne priče o našim bližnjim i da se upitamo: "Da možda to ipak nije kleveta?" Time na prirodan način čak i istinski krivci bivaju utešeni, počinjući malo po malo da osećaju svoju krivicu; glas njihove savesti počne da im smeta i oni se popravljaju - ako imaju dobro nastrojenje. Kraće rečeno, ponekad Bog olakšava breme prestupnika tako što dozvoljava da snažni i pravedni budu oklevetani.

Prirodno, oni sa kojima se nepravedno postupa predstavljaju najljubljeniju decu Božiju. Sami za sebe, međutim, oni na to po mom shvatanju i ne pomišljaju. Oni, naprotiv, veruju da je moguće da su zbog nečega krivi kada ih je blagodat Božija napustila. Takvi mogu da budu u zatvorima i da se osećaju kao krivci, mučeni od strane sopstvene savesti i preplavljeni pokajanjem. Iako se sa njima postupa na očigledno nepravedan način, oni u svojim srcima imaju Hrista sa kojim se takođe tako postupalo i u zatvorima se osećaju kao da su u raju; jer gde je Hristos tu je raj.

Tako pravednici, imajući ovu plemenitu ljubav, ne očekuju nebesku platu za dobra dela koja čine bližnjima, jer su oni deca Božija i delaju ispunjeni sa "filotimo"* (objašnjenje ove reči po starcu Pajsiju na kraju teksta) u svojoj sopstvenoj kući koja je zapravo Crkva Hristova.

Ako bi ljudi promislili koliku dobrobit i večnu radost primaju njihove duše (radost koju već u ovom životu počinju da osećaju) kada učine makar i najmanje dobro bližnjim, oni bi molili bližnje da ovo prihvate i čak bi im bili za to zahvalni. Jer preobražaj koja se događa u duši i radost koju srce milostivog čoveka oseća dajući koricu hleba siročetu, ne može se kupiti ni od najboljeg kardiologa, makar mu platili vrećom punom dolara. Takvo ozarenje i radost osećaju duše hrišćana koji drže bdenja, mole se i poste. Ovo ne mogu sasvim da shvate ljudi koji jedu šta god požele i kad god požele, i piju vino i osvežavajuća pića.

Naravno, kao što rekoh, deca Božija ne čine ovo svesno nameravajući da time steknu Nebeske nagrade, ili pak duhovne radosti u ovom životu. Jer deca ne bivaju plaćena od svog Oca (Nebeskog), budući da im svo Očevo bogatstvo već pripada. Sasvim nešto različito predstavlja pitanje koje će božanske darove Bog blagoizvoleti da nam ponudi kao naš dobri Otac već u ovom životu i u večnosti.

Kao što su mnogi koji rade za platu najamnici, tako i mnogi koji izbegavaju greh to čine samo stoga da ne bi bili osuđeni, i isto, dakle, kao i prvi gledaju samo svoj lični interes. I to je, zaista, na neki način dobro delo, ali u njemu nema ničeg plemenitog, jer posle ogromne žrtve koju je Hristos podneo radi našeg iskupljenja mi ne bi trebalo iz "filotimo" da se obremo u paklu, da ga ne bismo ožalošćivali tugom koju će osećati zbog našeg stradanja. Ovo je ona vrsta ljubavi kakvu su imali Sv. Oci naše Crkve prema Hristu. Mnogi od nas, nažalost, imaju jednu inferiornu ljubav koja je ograničena potrebom da se izbegne kazna. Ovakva ljubav ide ruku pod ruku sa sa maloverjem; drugim rečima, mi uživamo u stvarima ovoga sveta samo do stepena na kojem osećamo da nećemo biti kažnjeni u ovom životu, isto tako pritom računajući da nećemo biti lišeni ni Raja.

Ako bi nam Hristos rekao: "Dečice moja, Raj je sada ispunjen i nemam mesto gde da vas smestim," neki od nas bi mu besramno odgovorili: "A zbog čega nam to nisi ranije rekao?" Drugi bi, opet, požurili da ne izgube ni jedan trenutak koji može da se iskoristi za uživanje i zabavljanje i verovatno više ne bi želeli ni da čuju za Hristu.

Deca Božija, međutim, koja u sebi imaju "filotimo", sa sveštenim strahom rekla bi Hristu: "Ne brini uopšte za nas, nama je dovoljno što znamo da je Raj ispunjen; to nam pruža takvu radost kao da smo i mi sami u Raju." Oni bi svoje duhovni podvig nastavili kao i ranije, osećajući "filotimo" prema Onome koga su i pre voleli čistom ljubavlju. A Hristos koji je sav ljubav useliće u njihova čista srca kao što je boravio i u Svetom Telu Prečiste Djeve.

Slučajevi kao što je to slučaj Hadži-Georgija su, naravno, veoma retki. Bog tada dopušta da krepki pravednik strada i nosi bremena slabih i onih koji su pravi krivci da bi na takav način pomogao svojim bližnjim. Upravo u ovakvim slučajevima možemo reći: "po Božijem dopuštenju," a ne kada mi pokleknuvši u borbi sa zlim neprijateljem za to "krivimo iskušenja". Drugim rečima, samo u prvom slučaju deluju duhovni zakoni. "Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se." (Luka 18:14) Ovo je, po mom mišljenju, zaista način na koji duhovni zakoni deluju. Što više uvis mi bacimo neku stvar, veće je ubrzanje kojom zemljina teža tu stvar privlači i ona se razbija (zakoni fizike). Što više neko biva uznesen veći će biti njegov pad, i shodno meri njegove gordosti on će biti "razbijen" - osim ako njegova gordost ne prevazilazi ljudske mere i dostiže gordost demona. U takvom slučaju čovek više ne podleže kriterijumima duhovnih zakona koji vladaju u ovom životu, već više onoj Apostolskoj reči: "Ali zli ljudi i opsjenari napredovaće od zla na gore, varajući i varajući se"(2 Tim., 3:13)

Ako čovek, međutim, u samom početku primeti gordost gde se pomalja i skrušeno zamoli Boga za oproštaj, milostive Božije ruke takvoga sa radošću nežno prizemljuju i njegovo spuštanje [sa brda gordosti, prim. prev.] biva jedva primetno; on neće biti razbijen padom jer je njegovo srce već bilo slomljeno pokajanjem koje je prineo Bogu. 

Isto biva i sa čovekom koji je nekoga pozledio nožem. Kada se takav iskreno i sa srdačnim bolom pokaje, Dobri Bog ne dopušta da on u sadašnjem životu zauzvrat kao pravednu kaznu primi ranjavanje nožem, jer je srce čoveka koji se kaje probodeno njegovom sopstvenom savešću koja ga muči i zbog koje on mnogo strada. Tada Bog kao Otac koji ljubi umesto noža daruje balsam Svoje Božanske utehe takvom ožalošćenom srcu.

Ako, ipak, iz dubokog "filotimo" čovek koji je grešio sam uporno traži od Boga da bude kažnjen za grešku koju mu je Bog već oprostio i zbog koje je on, pokajavši se, već bio izbavljen od dejstva duhovnih zakona, onda Bog uslišava molitvu koja se rađa iz njegovog "filotimo" u isto vreme pripremajući mu nepropadljive vence slave.

Svaki čovek koji ispunjava zapovesti Božije i traži od Boga da bude kažnjen za greh svojega brata ili da uzme na sebe bolest bližnjeg postaje sličan Hristu. Hristos je tada dirnut ovakvom plemenitom ljubavlju svoga deteta.

I zaista, osim toga što mu Bog daje blagodat da uzima na sebe grehe drugih, On takođe dopušta da ovaj čovek prolazi kroz različita iskušenja shodno njegovim usrdnim molbama. Istovremeno Bog za njega priprema dijamantski mučenički venac jer su ga mnogi ljudi osuđivali "sudeći po izgledu," misleći da ga Bog kažnjava za njegove grehe, dok je taj čovek zapravo postao svetlosni duhovni stub od čistog zlata i zbog svoje se ljubavi prema bližnjima upodobio Hristu.

Među sudovima Božijim - koji predstavljaju za nas nesaglediv bezdan - nalazimo i ovaj sličan onima koji srećemo kod Proroka i Svetih kao i u hiljadama drugih slučajeva; i što je čudnije od svega i sam Bog se menja kada se čovek promeni.

Dakle, duhovni zakoni razlikuju se od prirodnih zakona po tome što duhovni podrazumevaju sastradalnost i čovek tada ima posla sa svojim Tvorcem - Najmilostivijim Bogom.

Kada, na primer, nemirno dete priđe i pokaje se i oseti prekor sopstvene savesti, Otac njegov ga nežno i sa ljubavlju miluje i teši. Otac vaspitava svoju decu iz ljubavi i sa željom da dođu sebi i da priđu blizu Njega. Ne zbog prekraćivanja muka, ni zbog ovosvetske legalističke pravednosti, već iz božanske dobrote i uvek za dobrobit sve svoje dece. Tako da se sva spasu i naslede Njegovo Carstvo Nebesko.

Neka Dobri Bog delajući kao Bog, ne uzme u obzir naše roptanje; samo da se spase sav svet. Amin.