недеља, 15. фебруар 2015.

Из дневника једног Ходочасника


Ово није путовање за оне који очекују много и траже много. Ово је пут за оне који траже све!, који ишту Царство Небеско („а остало ће вам се придодати“). Не бисмо доживели лепоту манастира Ормилије, ни љубав коју гаје према нама, нити би обишли остатке манастира Зиг, ни прешли границу коју је забрањено прећи, да није било те буре која бродовима не дâ да плове по мору. Јер ко тражи све, остало ће му се придодати, а ко тражи нешто, ...


И тако стигосмо кући. А кућа наша на Светој Гори је манастир Хиландар и све што на овој светој земљи њему припада. И могу рећи да је непрегледна, и недокучива, и најлепша кућа коју овај свет може замислити.
на Спасовим водама

Одмор, вечерње, одмор, јутрење, литургија, па на Спасове воде, монашком стазом за оцем Онуфријем, ко може да прати. Спасове воде и нису баш место за излет. Више да се осети страх и лепота тишине и пролазност овога света и тежина борбе за непролазност. Пут назад ка Хиланадру радује.

Тамо нема ни страха, ни зебње, ни прошлости, ни сдашњости, само сигурност дома, нада и молитва. Окрепљење код подрумара, („Многаја љета“), вечерње, па ујутру после литургије пријем код игумана. А сад на одмор. Ујутру игуман поздравља речима: „Ко даје муштулук, иду бродови?“ Дадосмо, благосиљасмо, узесмо благослов, па на пут за о. Онуфријем.
            
Велика Лавра
Јовањица, зографска арсана, Дохијар, Ксенофонт, Ксиропотам, Дафни, бус, Кареја, бус, Велика ЛавраВизантија. То је гледао Свети Сава. Све древно и стамено, непромењено, тајновито, недоступно. Само идеш за неким старцем који нешто мрмља и пазиш да не правиш велику буку, док запањено упијаш историју. Целиваш мошти, још не знаш које. Рећи ће о. касније. Мала црква, Кукузелиса („Под твоју милост“), одмор. Хладњак испед Лавре, поглед на море, чекамо бус.
           
Ивирон
Ивирон, утврђење, неосвојиво, унутра савршен склад, све прети, тишина. Вратарница, (Под твоју милост), - милост.
            
Извор на месту где је Богородица крочила на тле Свете Горе, видели смо, били смо. Бус. Кареја.
            
Протатска црква, Достојно јест („Достојно јест“), фреске и како су крсташи одсекли главу проту и како им је Милутин објаснио да је Хиландар ‒ Србија ‒ и  православље, и ’ајде бежи кући да вас све не побијем.
            
У Посници Светога Саве
Посница, мир, тишина, Никодим. Ту се молио Свети Сава, тајац, („Ускликнимо с љубављу“), Млекопитатељница, тајац. Пут за патерицу.
            
Патерица, пут за буразерску ћелију, прати нас пола чешког монаштва, „прати“ ‒  јуримо за њим и оцем О. по старом византијском друму ‒ више личи на уређену вододерину. Стижемо, мокри.
           
Буразери ‒ велико, лепо, ново, вредни, надарени, тихи. Поздрав Хиландараца.
           
Идемо у Светоандрејски скит. „Вечера у четири па вечерње, јутрење у четири, литургија па ручак, нађемо се у девет испред врата, да будете добри и обавезно да видите велику цркву.“ Отац оде у Патерицу. Сами, òбучени за пустоловине, ’ајд на вечеру.
            
Светоандрејевски скит
Тихи, скромни, неприступачни ‒ мала несигурност. У руском су скиту, ‒ нису они криви...
           
Нама је ок. Још мало па крећемо, нисмо видели велику цркву, Млађа маше поред њега монах, Никодим, „Као наш из поснице?“, „Не као он, он је командос.“ Отвориће нам велику цркву. Млађа рекао две кључне речи: Срби, хор ‒ услов да певамо.

Велико, све велико, стотине стасидија, иконе на све стране, три иконостаса. ‒ Царски. („Под твоју милост“) ‒ Добри сте, знате да певате, (браћа), поздрав, грли, зна владику Јована. ‒ Дођите опет.
            
Стиже О. Нема бродова, шта сад? ‒ Ватопед, непланирано. Сами у комбију, нема свађе с Грцима, не галаме Румуни, опуштено, уморни, срећни.
            
Ватопед, сјај, богатство ‒ свакакво. На вратима Св. Симеон и Св. Сава ‒ лево и десно ‒ Добродошли.
            
икона Виматариса (Олтарница)
Чудотворне иконе, појас Пресвете Богородице, глава Св. Јована Златоустог („Под твоју милост“), све запањује. Неко: „Од овога може...“
            
Назад у Кареју, византијска кафана, киша лије као из кабла, одмор. Пиво!
           
улица у Кареји
Где спавамо? Хиландарска кућа ‒ па тамо нико не може да спава ‒ ћути и прати Оца.
            
Амвросије ‒ као да је сишао са фреске ‒ благ, тих осмех, добродошли. Вечера ‒ скормни банкет, вино хиландарско. Није дао подрумар да кренемо празних руку. Тераса, најлеоши поглед на Кареју, Ивирон, море, небо, месец, одсјај. Отац се не јавља, шта даље? ‒ нак, нак, Григорије: „Поручио отац О. литургија у шест у Патерици.“ ‒ оде. Ко ће да спава? ‒ умор.
            
Свиће, стижемо. О. у олтару, проскомидија, ништа се не чује, само мир, нестварно, зар ћемо овде да певамо?, почиње, завршава се, зашто се завршава?, где је боље?
            
излазак сунца у Кареји, поглед из Патерице
Излазимо на терасу. Једно од оних свитања што се описује у књигама, само што се ово не може описати. Ручак у трпезарији, поуке оца Доситеја, велика част. Да кренемо? ‒ а где ћемо?
             
Слава Пресветој Богородици!

З.Ј.